Као што је добро познато, Сант Никлаус (Саинт Никлаус), или Санта Клаус, јесте назив за светог Николу у германским језицима, од Немачке, до Скандинавије. Управо у тим областима се пре два-три века раширио леп обичај да родитељи на дан светог Николе дарују децу, говорећи да им те поклоне доноси сам свети Никола, односно, да поклоне доноси једино деци која су током године била добра и послушна. Наравно, он би те поклоне за њих остављао док су спавали. Овај обичај, по својој природи флексибилан и невезан за цркву и њен календар, пренео се постепено и на Божић, у време када се кити јелка. Отуд испод јелке кутије и кутијице упаковане у сјајни, украсни папир, у којима се налазе играчке, слаткиши, књиге… Иначе, ваљало би само узгредно поменути, то је време зимског солстицијума, кад је дан у години најкраћи и кад је, углавном, веома хладно и све је завејано, па делује као да се свет затамнео и скупио. Стога светлуцавост поклона, упаљене свећице и укупна, топла атмосфера, делују још угодније.
Словенски Деда Мраз је „створен“ у 19. веку, у Русији. Пре тога су постојала локална руска веровања о злом старцу који доноси зиму и мраз. Постепено, он је претворен у нову, позитивну личност, налик скандинавском светом Николи, али по имену „дјед Мороз“, или деда Мраз. Он је, такође, доносио доброј деци дарове за Божић. Не само да се од негативне и помало претеће асоцијације претворио у позитивну појаву, него је престао да буде локална личност – ушавши у „широку примену“. Доласком комуниста на власт деда Мраз је у Русији (у оквиру тадашњег сузбијања утицаја религије) најпре био забрањен, као реликт заосталости, односно повезаности управо са религиозним контекстом. Ипак, касније је поново допуштен, само што је „прописано“ да више не долази за Божић, него за Нову годину.
Како је настао данашњи Деда Мраз, пуначак, који носи црвени мантил, има белу дугачку браду и црвене образе? Крајем 19. века амерички карикатуриста Томас Наст је начинио серију илустрација у једном њујоршком политичком магазину. Деда Мраз се појављивао у одећи различитих боја, да би се црвена усталила тек када се тако обучен појавио на божићним честиткама 1885. године. Није тачно да је Деда Мраза измислила компанија Кока-кола, како се често говори. Она га је само преузела и наставила да га креира за своје потребе.
Наиме, 1931. Кока-кола је запослила уметника Худона Санблома да креира Деда Мраза за потребе новогодишње маркетиншке кампање. Кажу да му је као модел послужио један пензионисани путујући продавац Кока-коле. Његов Деда Мраз се први пут појавио у листу „Сандеј ивнинг пост“. Следећих 35 година Санблом је радио нове сценарије за „Кока-колу“, самим тим изнова обрађујући и лик Деда Мраза. Тако је све до 1966. године креирао најмање једног осмехнутог декицу у црвеном оделу. Пошто се пред сваки Божић Деда Мразов лик појављивао на производима Кока-коле природно је да се формирао закључак како је он изум те компаније.
А српски Божић Бата? Он такође настаје у 19. веку и – има га само код Срба. Интересантно је да је у свега пар генерација од њега створена нова српска митолошка личност. Популарна дечија божићна песмица гласи „Божић, Божић бата, носи киту злата…“. Изворно, мали Бог, Божић, стиже споља, трупће, стресајући тако снег са ногу, односно бата (од бат корака; батати, корачати, ступати). Не знајући значење речи „бата“ (трупће), деца су то „Божић бата“ из поменутог стиха разумела као да се ради о неком добром „бати“, који им доноси дарове. Он има тамну шубару и кожни гуњ, а на рамену јутани џак, пун разних поклона: дрвених играчака, сувих шљива, ораха, плетених прслука, или капа… Ту су могли да буду и натикаче од тежине, затим можда и неко свирајче направљено од трешњине гранчице, вунене рукавице… Божић Бату би најчешће глумео домаћин, тј. најстарији у породици. Адекватно би се костимирао и долазио споља, кроз снег, труптао испред улаза у кућу и куцао, док су деца, унутра, у топлом, под оскудним и треперавим светлом лојанице и нетремице зурила ка вратима ишчекујући његову појаву. Вероватно је, како то обично бива, сваки крај у Србији имао неку своју, другачију, додатну финесу везану за сам сценарио и текст овог лепог божићног обичаја. Села без струје, завејана снегом, мрак који рано пада, зимска меланхолија и сабијеност – све је то стварало предуслове да се долазак Божић Бате доживи још јаче и магичније, посебно код најмлађих. Ипак, у оном урбанијем амбијенту Божић Бата је постепено мењао изглед. Илустрован је налик западном Санта Клаусу. То не чуди, пошто је већи део српске штампе и забавне литературе излазио у Војводини, која је тада била део Аустроугарске. Негде се Божић Бата одржао, као једина варијанта, а негде су се појављивали и Божић Бата, и Деда Мраз. Касније, у време социјализма, деци се уместо „сувише клерикалног“ Божић Бате натура наднационални и „по револуцију мање опасни“ Деда Мраз. Божић Бата се задржао само још којегде, по селима, везан за Божић, а Деда Мраз је „долазио“ за Нову Годину. Данас је Божић Бата готово ишчезао из обичајне праксе, као и многи други детаљи из традиционалног начина живота у Србији.
У сваком случају, модерно време и јачање секуларног друштва изместили су из раније улоге светог Николу, „дјед Мороза“ и Божић Бату, а и „дједа Божићњака“ којег су Хрвати својевремено увели за божићну пригоду. Формиран је универзални и свима прихватљив лик доброћудног и пуначког декице обученог у црвено, који лако прелази све границе традиције и времена, доносећи осмех и поклоне.
Филм Деда Мраз 1994 http://www.filmovizija.com/movie/the-santa-clause-1994-video_c14917bda.html
блог б92
ИСТОРИЈА ЗА РАДОЗНАЛЕ 