ПУКОВНИК КЕНТАКИЈА

1Харланд Давид Сандерс (1890-1980), познат и као “Пуковник” Сандерс, цео је живот сваштарио. Био је војник, продавач осигурања, ватрогасац, фармер… а тек у 65. години му је кренуло. Имао је добар рецепт за пилетину и идеју како би се пилетинa моглa знатно брже припремати. Почео је путовати Сједињеним Државама у потрази за инвеститорима заинтересованим за његову идеју фаст фуд ресторана. Бизнис је кренуо скромно.  Са супругом је пропутовао земљу уздуж и попреко, у старим колима и тигањима, лонцима и зачинима у гепеку. Заустављали су се поред сваког ресторана и нудили пилетину на пробу. Наиме, пуковник би им спремио пилетину, и, ако им се свиђала, давали би одређену суму новца за право на продају тог производа. У то време је почео да носи бело одело и са козјом брадицом и брковима. Тај лик ће постати симбол КФЦ-а. 1935.године додељена му је титула Пуковник Кентакија

Данас је Kentucky Fried Chicken  ланац ресторана брзе хране (14.000 ресторана), други по величини после McDonaldsa. 1960-тих КФЦ је био већи од McDonaldsa. Био је највећа компанија за брзу храну у свету.Пуковник је своју компанију продао 1964.године за два милиона долара и отишао  у пензију.Доживео је деведесету годину.

2

Шта је оригинални рецепт?

Сваки комад Кентаки пилетине је права гозба: укусни и увек свежи комади најбољег пилећег меса, маринираног ради добијања тог сјајног, сочног и јединственог укуса. Сваки комад је посут мешавином 11 врста биља и зачина. Посебна припрема и процес пржења дају богатство укуса и ароме. Пилетина припремљена на овај начин неодољиво привлачи својом златно-браон бојом, хрскавом кожицом и познатим  укусом.

Advertisements

ГАРИНЧА

g2Велики песник Карлос Друмонд  де Андраде написао је и ове речи: „Ако постоји Бог који регулише фудбал, онда је тај Бог изнад свега ироничан и фарисеј, јер му је Гаринча био изасланик одређен да исмејава свакога, на стадионима. Али, како је Бог и суров није му дао да схвати да је божји послaник. Био је сиромах и малени смртник који помогао читавој нацији да преболи своје туге. Најгоре што су се те туге вратиле а не постоји други Гаринча“. Умро је у 47. години скрхран алкохолом и тешком депресијом.

g1Мануел Франсиско дос Сантос (порт. Manuel Francisco dos Santos; 28. октобар 193320. јануар 1983), прозван Гаринча (порт. Garrincha; птичица), је био бразилски фудбалер, десно крило и нападач који је помогао Бразилу да освоји наслов првака света 1958. и 1962.

Рођен је са деформитетом, лева нога била му је краћа 6 сантиметара од десне и ни каснија операција није могла да доведе у ред његове „икс“ ноге. Док је био клинац, нико није могао помислити да ће постати славни фудбалер, али судбина је хтела да он свој хендикеп претвори у предност јер је са нетипичним ставом, „укрштеним“ стопалима и „кривим“ ногама био заправо непредвидив и неухватљив за своје ривале. Сви су знали да дрибла тако што крене улево а онда промени правац у десно, али нико није могао да га заустави. Игра Бразила често се сводила на „дај лопту Гаринчи“. Он је уз аут-линију своје бекове чуваре доводио до лудила, дриблао их је по неколико пута пре него што би са корнер-линије идеалним центаршутевима проналазио Пелеа или Ваву.

Свет га је упознао 1958. на Мундијалу у Шведској на коме је Бразил освојио прву од својих пет титула. Био је део чувене навале која се и данас изговара са највећим поштовањем: Гаринча, Диди, Вава, Пеле, Загало. Четири године касније у Чилеу, после повреде Пелеа, предводио је Бразил до одбране титуле (4 гола) а играо је и у Енглеској 1966. где је Бразил испао у првом кругу. Укупно је 50 пута облачио дрес репрезентације Бразила и био стрелац 12 голова.

g3Два играча из те петорке, Гаринча и Пеле, фасцинирали су свет својим умећем у дресу Бразила, али и ривалством из домаћег шампионата. Наиме, Пеле је играо за Сантос, а Гаринча за Коринтијанс.

За Ботафого, у коме ће играти 12 година, на дебију је дао 3 гола и најавио бриљантну каријеру. После Ботафога (1953-1966) играо је једну годину у Коринтијансу, па једну у Баранкиљу (Колумбија), онда у Фламенгу, па две године у Ред Стару из Париза (1969-1971) и на крају у малом тиму Оларио из Рио де Жанеира (72/73). Женио се три пута, и из бракова и ванбранчних веза имао укупно 14 деце. Из једне авантуре са једном келнерицом током турнеје Ботафога по Шведској 1959. рођен је Улф Линдберг, једини Гаринчин син.

http://www.sportelja.com/blog/

ПАЛАЧИНКЕ

p1

Упућени тврде да је данашње палачинке смислио кувар папе Гелација Првог кад је 2. јануара 492. године у Ватикан дошло толико ходочасника да је понестало хране, а нашло се само јаја и брашна. Новооткривена посластица освојила је Европу.Састојци од којих су се правиле палачинке су били брашно, кукуруз, кромпир, печене су на камењу, огњишту, да би тек на крају дошао тучани тигањ у који се само сипа уље а после печења добро обрише без употребе воде.

 Историја спремања палачинака, води нас још у доба Латина, када је рецепт са ратовима прешао у руке Француза који су основне палачинке спремали у виду данашњих галета, односно колача од јаја.Рецепт за галете се пребацује у Енглеску и тамо се почиње спремати без јаја, где га обичан народ почиње јести као хлеб од црног брашна.Без надева.

На дворовима се рецепт усавршава додавањем јаја и млека и спремањем у посебним посудама, претечама тигања са меким, белим брашном.Прва палачинка се у Енглеској служила са месом, преклопљена по пола, као комплетан оброк.

Француски кувар Симон Ентил, рецепт пребацује назад у Француску, који се од тада сматра претечом свих врсти палачинки. Сама реч палачинка настала је од мађарске реци палачинта, а ова из румунске плацинта,  то је дошло из латинског плацента, од грчког плак, генитив плакос, у значењу „плоча“. Замена суфикса -та нашим суфиксом -ка налази се и у бугарској палачинки.

p2

Данас се палачинке служе и слатке и слане и има их у више форми. Основни рецепт се ширио и обухватио целу Европу па је дошао и до Русије, где се палачинке зову блињи.Италијани их зову crespelle, Израелци blintzes, Грци галете.Сви ти рецепти су прилагођени форми и кухињама тих регија. Они који се озбиљно баве гастрономијом и историјом кулинарства говоре о стотинак различитих врста палачинки. Крајем 19. века, кувар једног ресторана у Монте Карлу припремајући палачинке са коњаком,  натопио је намерно пићем специјалитет, ватра је ту доспела сасвим случајно и после преживљеног страха настале су палачинке „а ла сузет“.

За палачинке се везује и празноверје: на Нову годину, ваља да у руци, којом бацате увис и окрећете палачинке, држите новчић, па ако новчић не испадне, целе године ћете имати новца. Успешно бацање палачинки везује се и уз прорицање: наводно је Наполеон пре сваке битке сам пржио и окретао палачинке. Ако би му која испала, освајач је кретао у бој пун мрачне стрепње. Кад је, пекао палачинке под Москвом, успешно окренуо четири, а пета му је пала на под, после пораза је рекао: „То је она пета палачинка!„“