РАЈКО МИТИЋ

mitic

Рајко Митић је рођен 19. новембра 1922. у Долу крај Беле Паланке. Детињство у Београду је почео у вагону, где је његов отац железничар Витомир добио привремени смештај. Прве странице своје каријере је исписао у малом клубу који се звао Кошутњак и чије се име сачувало у нашој фудбалској историји само зато што је у њему почео – Рајко Митић. Већ 1938. се обрео у Београдском спорт-клубу, који је у то време био без премца најбољи у држави. Други светски рат је пресекао нормалне животне токове, па и фудбалске. Рајко Митић је у време окупације постао првотимац БСК-а и један од његових најбољих играча. На жалост, тада није било великих међународних утакмица, репрезентација није постојала, није се играло ни државно првенство.

Други светски рат је зауставио његов спортски развој, али од 1944. године,као борац инжињерске бригаде НОВЈ (заједно са Ђајићем и Језеркићем),наставља да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен. Прва Звездина звезда, први њен капитен, родоначелник јединствене клупске традиције на свету. Нису узалуд навијачи преклињали и боготворили узвикујући „Рајко, мајко!”.

До 29. новембра 1958. и финала Купа Југославије у коме је Звезда победила Вележ с 4:0 одиграо је за свој клуб 572 утакмице (од тога 231 првенствену и 39 у Купу Југославије) и дао 262 гола. Звездин поход ка трофејима је почео освајањем националног купа 1948, што је екипа коју је предводио Митић поновила и 1949. и 1950. После та три узастопна тријумфа у купу следиле су четири титуле првака државе (1951, 1953, 1956. и 1957).

Ни репрезентација годинама није могла ни да се замисли без њега.Посебно је запамћен његов гол Енглезима, уочи Светског првенства 1954, када смо савладали репрезентацију „колевке фудбала” с 1:0. С олимпијских игара у Лондону 1948. и Хелсинкију 1952. има сребрну медаљу. У Финској су он и цела репрезентација имали своје „више од игре”, двобој са СССР у јеку сукоба Тито – Стаљин. Прва утакмица је после нашег вођства од 5:1 и продужетака завршена 5:5, а у другој смо, одиграној такође у вароши Тампере, победили с 3:1. На обе је Рајко Митић био и стрелац.Био је капитен и члан незаборавног тима из Финске, који је свих шест утакмица одиграо у непромењеном саставу: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец.

Два пута је учествовао и на светским првенствима. У Бразилу 1950, на тек саграђеној Маракани и пред 200.000 гледалаца, имали смо пех да у групи будемо с домаћином, највећим фаворитом на шампионату. Изгубили смо с 2:0, али многи сведоци тог меча тврде да би исход вероватно био другачији да је у нашем тиму од првог минута био и Митић. Он је, наравно, био у саставу, али је приликом изласка на игралиште ударио главом у метални поклопац тунела и због лекарске помоћи је пропустио првих десетак минута. Његово одсуство је психолошки утицало на наше репрезентативци, па су Бразилци врло рано постигли гол. У Швајцарској 1954. нам се испречила Западна Немачка, коју смо надиграли, али не и победили, па је она отишла даље и постала – светски првак.Од дреса репрезентације опростио се 29. септембра 1957, против Румуније (1:1) у Букурешту. Имао је 35 година.

По завршетку играчке каријере Митић је постао „технико” Звезде, где је наставио по старом обичају – да осваја трофеје. У тој улози је свој клуб довео до титуле првака 1959, 1960. и 1964. и пехара у купу 1959. и 1964.

Од 1966. је поново у репрезентацији, прво као члан селекторске комисије, а од 23. априла 1967. као селектор. И на тој дужности је постигао један од највећих успеха у историји нашег фудбала. Југославија је 1968. постала европски вицешампион. Његова млада екипа, у којој је половина тек започела каријеру репрезентативца, оборила је у полуфиналу на обе плећке светског првака Енглеску с 1:0. У финалу је због сплета несрећних околности испустила победу (1:1) против Италије, која је као домаћин искористила поновљену прилику (2:0). Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен фудбала.

По повлачењу с дужности селектора, 18. новембра 1970, Рајко Митић се запослио у „Темпу”, илустрованом спортском недељнику, који је издавала „Политика”, као коментатор. Његова стална рубрика „Седам дана” читала се с изузетном пажњом, јер је мишљење Рајка Митића за сваког било драгоцено. Преминуо је у Београду 2008.године.
ЗВЕЗДИНЕ ЗВЕЗДЕ

zvezde

Рајко Митић

http://www.srpskoblago.rs

Advertisements

ЋЕВАП

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Ниједна светковина у Србији не може да се замисли без неке врсте печења. Најчешћи су ражањ, печено месо у рерни, испод сача, роштиљ…разне врсте, ма, важно је да је месо.

У време старе и средњовековне Србије, наравно, није било тако. Месо се јело, ретко, превасходно дивљач и риба, потом говеда. овце  и козе. Супротно данашњим обичајима,  у та времена, јело се кувано месо.

Многи су убеђени да  ћевапи воде порекло из Турске због тога што су у наше крајеве дошли са турском окупацијом. Реч ћевап, заправо, потиче из Персије и изворно име им је kebab, kebap, kabab, kebob, kabob, kibob, kebhav што заправо значи месо које није печено већ пржено. Сматра се да тај назив потиче још од арамејској језика, чији корен, пак, сеже до акадског kabābu – оно што је изгорено, испрежено, угљенисано). Било како било у Србији се ћевап воли као најмилији род.

Ћевапи су се, такође,  јели и у античкој Грчкој.  Хомер их помиње у Илијади и Одисеји а има их и у списима Аристофана Ксенофонта и Аристотела.

Рецепт за српски ћевап  се разликује од начина на који се спрема у Турској  и у другим земљама и  прилагођен је нашем укусу. Нпр. турски ћевапи се праве са јајима а наши не.

Дакле, месо може бити, а неки кажу, обавезно, мора, бити од јунетине. Други, пак, заговарају тезу да је најбоље: 60% јунетине, 30% свињетине и 10% овце.

Месо се узима са различитих делова јунета: од плећке, врата, потрбушине. Затим се исече у коцке 3-5 цм и дода со. Добро се измеша и остави да одлежи 5-6 сати. После тога се меље на машини за млевење меса ширег промера. Измеша се и остави у фрижидеру још 8 сати. Након тога, поново се самеље на ужи промер решетке и остави још 2-3 сата да одлежи. Тада се у  смесу додаје мало црног лука, туцане или зелене љуте паприке и мало бибера. Неко додаје и тврди качкаваљ сечен на коцкице 5 мм. Све се добро измеша и протискује кроз левак прављен у ту сврху или се познати облик обликује руком. Од исте смесе  меса праве се и пљескавице тако што сеформирју лопте од 200-250 г и стављају између 2 целофана намазана уљем. Тада се равномерно лопта притисе кухињском даском и добије се формирана пљескавица дебљине 1-1,5 цм. Када се праве пуњене пљескавице, тада су оне тање а између се ставља надев од лука, качкаваља, шунке (све ситно сецкано) споје се ивице меса и тако се пеку на роштиљу, као и класичне.

sa lukom

Преузето са сајтa http://www.srpskoblago.rs

РУСКА САЛАТА

ruskaПосле пада Наполеона, на руском двору нашло се неколико француских дворских кувара, међу којима и Анри Оливије, који је будућим поколењима оставио неколико незаборавних специјалитета. Једнога дана изнео је на царску трпезу салату направљену од фино исецканог различитог поврћа и меса, зачињену мајонезом. Салата је одушевила присутне, а онда су је, у част њеног творца, хиљаду осамсто шездесет и неке године назвали „салата Оливије”. Поносни Оливије свима је радо откривао рецепт.
Штос је у томе да Французи ту салату називају руском салатом , листање француских књига с рецептима открива да се под тим именом крију салате које имају приближно исте састојке као њихова, француска салата.
По сасвим другачијим причама, руска салата је настала тако што је извесни Лусијен Оливије (да ли је рођак оног Наполеоновог кувара нигде се не прецизира), главни мајстор тада реномираног ресторана „Ермитаж” у Москви, послужио госте салатом, која је убрзо постала заштитни знак кафане.
Како је то радио Оливије
Потребно: 200 грама куваног или печеног телећег меса, 150 грама димљене шунке, 100 грама куваног или печеног пилећег меса, пет тврдо куваних јаја, пет већих кромпира, четири-пет куваних шаргарепа, пет киселих краставчића, 250 грама куваног грашка, мања главица куваног карфиола, 250 грама мајонеза, першунов лист и колутови киселих краставаца и лимуна за украшавање.
Све намирнице исецкати на коцкице, додати грашак и половину мајонеза и све лагано измешати. Ставити у чинију за служење, прелити остатком мајонеза, украсити колутовима киселих краставчића и лимуна и до служења држати на хладном.
Начин припреме је био строго чувана тајна, тако да се данас нико не би усудио да тврди како се тачно спремало популарно предјело. Оно што се нагађа јесте да се мешао телећи језик, кавијар, зелена салата, комадићи јастога, капре, мали краставци, тврдокувана јаја и сојина зрна. Ни налик на оно што ми данас стављамо у руску салату.

Руска салата данас
САСТОЈЦИ:
1 паковање смрзнуте мешавине за руску салату
400г шунке
3 јаја тврдо кувана
4 већа кисела краставца
300 г мајонеза (3 мање кесице
1 кашичица сенфа
со и бибер по укусу

ПРИПРЕМА:
У лонац вреле воде додајте мешано поврће за руску салату и кувајте 8-10 минута. Кувано поврће оцедите и исперите хладном водом. Тврдо кувана јаја и шунку исецкајте на коцкице. Краставце ситно нарежите. Све састојке заједно помешајте, додајте мајонез и сенф, со и бибер додајте по жељи.

РУСКА КУХИЊА

http://www.srpbratstvo.org/2012/ruska-kuhinja/

Ђорђе Вајферт

vajfertNON OMNIS MORIAR  – неће све што сам ја умрети  су најбољи епитаф за живот и рад Ђорђа Вајферта. Своје дужности обављао је са скромношћу, умереношћу и толеранцијом. Легат његове љубави и доброте, усмерене ка Братству, његовом народу и целој људској раси надмашује материјалну сферу деловања.

Биографија http://www.fonddjordjevajfert.org/biografija.php

Анегдота – док је радио као гувернер ако би остајао прековремено, гасио би сијалицу и палио приватну свећу како не би трошио државне паре.

Велика Ложа Србије http://www.rgls.org/sr/o-nama/poznati-masoni-iz-srbije/34-djordje-vajfert.html

Документарни филм

МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЖЕНА

Друга Интернационала (организација социјалиста и радничких партија) је 1910. организовала прву међународну женску конференцију у Копенхагену. Тада је проглашен Међународни дан жена , који је предложила угледна немачка социјалисткиња Клара Цеткин, ипак датум овог празника није био објављен. Следеће, 1911. године, овај дан је обележило више од милион људи у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској.

Осми март је прихваћен као Међународни дан жена 1917. године. На Западу,обележавао се током 1910. и 1920, да би пао у заборав до 1970-их, када га на видело износи пробуђени феминистички покрет. На залагање Александре Колеонте, Лењин је овај дан прогласио државним празником, а од 1965. године, овај дан је у Русији нерадан дан.

Када су Хитлерови нацисти дошли на власт забранили су Дан жена и увели Дан мајки. Жена је од тада у Немачкој била редуцирана на супругу и породиљу. Након Другог светског рата, Дан жена 8 март поново је уведен у делу Немачке под совјетском окупацијом. Еманципација жена у социјалистичким земљама политички је форсирана. Тек касних 60-тих година жене у тада Западној Немачкој, поново су откриле 8. Март, међународни Дан жена; a све је почело 8. марта 1857-е године у Њу Јорку када  су у штрајк ступиле раднице фабрике текстила, захтевајући  боље услове рада за жене. На исти дан, на истом месту само 51-годину касније, поново је дошло до штрајка жена. Раднице су најпре биле затворене у фабрици, из које нису могле изаћи, а потом је избио пожар. Пожар у којем је изгорело  129 жена. У сећање на овај догађај , годину дана касније у Њу Јорку  је по први пут обележен  8.март, Дан жена. 1918-те у Немачкој је по први пут уведено право жена да гласају али и да буду изабране. То је био први велики успех покрета жена у овој земљи. Овај дан подсећа на дугогодишњу борбу жена за равноправност, увођење 8-часовног радног времена, уједначавање плата за мушкарце и жене, али и заштита мајки, те увођење породиљског одмора. У Србији 8 март се обележава од 1914.године.

mart

Положај жена у Краљевини Југославији http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=17