РАНКО ЖЕРАВИЦА

aaРанко Жеравица (рођен 17. новембра 1929. године у  Новом Милошеву — умро 29. октобра 2015. године у Београду) био је југословенски и српски кошаркашки тренер.

Тренерски успеси

Клупски

Првенство СР Југославије (1): 1995/96.
Куп Радивоја Кораћа (1): 1978.

Репрезентативни

  • Златне медаље
Олимпијске игре 1980. у Москви
Светско првенство 1970. у Љубљани
  • Сребрне медаље
Олимпијске игре 1968. у Мексику
Светско првенство 1967. у Уругвају
Европско првенство 1969. у Италији
Европско првенство 1971. у Немачкој
  • Бронзана медаља
Светско првенство 1982. у Колумбији

Биографија

http://www.ekapija.com/website/sr/page/257398/Ranko-%C5%BDeravica-istaknuti-ko%C5%A1arka%C5%A1ki-trener-Komunisti-su-mi-uzeli-sve-sem-lopte

Кошаркашка Кућа Славних 

Бићемо Прваци Света

 

ПАВЛЕ ВУИСИЋ

paja3

Издвајан као непоновљива личност, гигант југословенске филмске и глумачке уметности, Вуисић је својом појавом, изражајним лицем, дискретном и лежерном глумом, те неком елементарном истинитошћу знао да надогради и лоше сценаријске предлошке. Као својеврсни особењак, све своје слободно време проводио је на Сави, далеко од друштвене и културне јавности.

Упоређивали су га са Жан Габеном, Орсоном Велсом и многим другим славним уметницима. Иначе, Орсон Велс је за Павла рекао да је већи глумац и од њега самог, да му завиди и да је он вулкан глуме. Од њега је на поклон добио шубару коју је славни холивудски глумац носио на снимању Битке на Неретви. Док је био у Југославији, Велс је редовно ишао у Кинотеку и гледао Павлове филмове.

Неколико пута је безуспешно покушавао да се упише на Академију за позоришну уметност.Иако није имао академију, постаје глумац који је толико презирао и ниподаштавао своју професију, а истовремено био непоновљиво успешан у њој и надасве вољен од публике.Није волео награде, није волео да напушта Београд и брод на реци Сави.Волео је друштво, кафану, реку, да се увек нешто догађа. Ујутро никад није знао где ће завршити и куда ће га ветар тог дана однети. Једино је знао куда ће кад је имао снимања, а то му је тешко падало.

paja

Осим што је био тежак човек, био је тежак и као сарадник. Међутим, нико ко га се сећа не каже да је био лош, већ просто није волео да глуми и ту професију је сматрао крајње неважном и небитном. Никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена.

У лето 1988. године откривено је да је оболео од карцинома с којим се борио свега три месеца, а издахнуо је у својој шездесет другој години. Били су то месеци када му нико и ништа није одговарало. Престао је да одлази у кафане и умро у самоћи. Његова последња жеља била је испоштована, па му нико од колега није присуствовао сахрани. Отишао је у тишини. Без помпе. Оставио је дубок траг у филмској уметности у којој је био маестралан, а коју је подједнако маестрално презирао.

Павле „Паја“ Вуисић (Београд, 10. јул 1926 — Београд, 1. октобар 1988) српски глумац.

Приредила: Мони Марковић

Камионџије 

Шешир Професора Косте Вујића 

Филмогафија https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5_%D0%92%D1%83%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%9B