ВАСА ПЕЛАГИЋ

 Васа Пелагић је рођен у месту Горњи Жабар, у Босни, 1838.године. Детињство је провео у свом завичају, где је стекао основно образовање. Нижу гимназију и богословију учио је у Београду. 1866. отвара Српско-православно богословију, која је била и прва српска средња школа у Босни. У њој су се школовали свештеници и учитељи. Пелагић је настојао да његови ученици буду борци за политичку слободу и народна права. Збогпротеста против поступака турске управе, приликом сукоба између ђака и ноћне страже, осуђен је 1869. у Сарајеву и протеран у Малу Азију. Из прогонства Пелагић се спасао бекством 1871.године и преко Цариграда дошао у Србију. Од тада он постаје социјалистички револуционар и писаном речју и делом започиње борбу против реакционарних режима и капиталистичког друштва. Од почетка 1872. године Пелагић је у сталном сукобу са режимом у Србији. Наставља се његово прогонство. 1875. учествује у босанском устанку.

Настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. У задругарству је видео језгро из којег произлазе принципи и правила рационалнијег, моралнијег и хуманијег живота. Приватна својина је ’’крађа’’ и основни узрок људске грабљивости и себичности.

Писао је врло критички о цркви и религији, а још 1873. године,док је боравио у Грацу, раскрстио је са црквом. Послао је тада чланак новосадској Застави под насловом «Јавна оставка на архимандритско звање. Јавно је рашчињен као архимандрит у Саборној цркви у Београду 1895. године. Због својих слободоумних чланака и брошура, више пута је извођен пред суд, осуђиван. И последње године живота провео је на издржавању казне у Пожаревцу, где је у казненом заводу и преминуо 25. јануара 1899. године.

Његов допринос за опште образовање народа о свакодневном животу, здрављу, начину вођења газдинстава, жени и детету, лековитим биљкама и њиховој примени, је од изузетног значаја и налази се у књизи Пелагићев народни учитељ. Поменута књига је пуна рецепата и препорука за лечење разних обољења на природан начин. А један од честих цитата Васе Пелагића, који карактерише и књигу је: „Све што једемо и пијемо прелази у крв, а наша крв биће таква, каква је наша храна, пиће и ваздух. Од добре хране зависи благостање и здравље народа. Само сит човек може да мисли правилно и да ради уредно и довољно.“

Vasa-Pelagi%C4%87-Le%C4%8Denje-Lekovitim-Biljem

Advertisements

21. ОКТОБАР 1941.ГОДИНА

Данас обележавамо још једну годишњицу страдања невиног народа, ученика и професора, од стране немачких фашиста.

Да се никад не заборави

index.php?option=com_content&view=article&id=26&Itemid=21

Документарац

Филм Крвава Бајка

Десанка Максимовић- Крвава Бајка

ГВОЗДЕНИ ПУК

Заборављени србски хероји који нису у уџбеницима историје, али су записани у војним књигама као Гвоздени пук. У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.
Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив „Гвоздени пук„, био је то 2. пешадијски пук „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.
У рат и вечну славу пук је кренуо 24. септембра 1912. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива „Гвоздени“. Прославио се у Брегалницкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао „Марш на Дрину„.

Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира.

Команду над пуком примио је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први  уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа. После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке.
У овим борбама су се прославиле и једине две жене-добровољци, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић index.php?option=com_content&view=article&id=337:zaboravljeni-srpski-heroji-milunka-savi&catid=47:ukratko-cat&Itemid=71    и Енглескиња Флора Сендс.
После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.
Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну,иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…“

Франше де Епере :“То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“.

Хвала организацији Апис

Учионица историје

Да би се истражило једно малено насеље из епохе млађег каменог доба, отпочето је 1965. године са археолошким ископавањем на ниској дунавској тераси покрај Лепенског Вира. У том тренутку нико није ни слутио да је ово место, које се налази у беспућу Ђердапа, некада било и средиште једне од најсложенијих и најблиставијих култура праисторије. То је постало јасно тек 1967. године. У тој су години, испод насеља првих земљорадника и сточара из раздобља око 5300-4800 година старе ере, откривени споменици који су изненадили цео свет: у седам великих, сукцесивно подизаних насеља риболоваца, ловаца и скупљача хране (Прото-Лепенски Вир, Лепенски Вир Ia-e, Лепенски Вир II), нађени су: бројна плански грађена станишта, гробови који документују чудне погребне ритуале, обиље мајсторски израђених алатки од камена, кости и рога, разноврстан накит, плочице са урезаним знацима сличним писму и монументалне скулптуре од камена. Одмах се могло установити да су све ово остварења од пре 5300…

View original post 1.884 more words