ДЕДА МРАЗ

d1Као што је добро познато, Сант Никлаус (Саинт Никлаус), или Санта Клаус, јесте назив за светог Николу у германским језицима, од Немачке, до Скандинавије. Управо у тим областима се пре два-три века раширио леп обичај да родитељи на дан светог Николе дарују децу, говорећи да им те поклоне доноси сам свети Никола, односно, да поклоне доноси једино деци која су током године била добра и послушна. Наравно, он би те поклоне за њих остављао док су спавали. Овај обичај, по својој природи флексибилан и невезан за цркву и њен календар, пренео се постепено и на Божић, у време када се кити јелка. Отуд испод јелке кутије и кутијице упаковане у сјајни, украсни папир, у којима се налазе играчке, слаткиши, књиге… Иначе, ваљало би само узгредно поменути, то је време зимског солстицијума, кад је дан у години најкраћи и кад је, углавном, веома хладно и све је завејано, па делује као да се свет затамнео и скупио. Стога светлуцавост поклона, упаљене свећице и укупна, топла атмосфера, делују још угодније.

Словенски Деда Мраз је „створен“ у 19. веку, у Русији. Пре тога су постојала локална руска веровања о злом старцу који доноси зиму и мраз. Постепено, он је претворен у нову, позитивну личност, налик скандинавском светом Николи, али по имену „дјед Мороз“, или деда Мраз. Он је, такође, доносио доброј деци дарове за Божић. Не само да се од негативне и помало претеће асоцијације претворио у позитивну појаву, него је престао да буде локална личност – ушавши у „широку примену“. Доласком комуниста на власт деда Мраз је у Русији (у оквиру тадашњег сузбијања утицаја религије) најпре био забрањен, као реликт заосталости, односно повезаности управо са религиозним контекстом. Ипак, касније је поново допуштен, само што је „прописано“ да више не долази за Божић, него за Нову годину.
Како је настао данашњи Деда Мраз, пуначак, који носи црвени мантил,  има белу дугачку браду и црвене образе? Крајем 19. века амерички карикатуриста Томас Наст је начинио серију илустрација у једном  њујоршком политичком магазину. Деда Мраз се појављивао у одећи различитих боја, да би се црвена усталила тек када се тако обучен појавио на божићним честиткама 1885. године. Није тачно да је Деда Мраза измислила компанија Кока-кола, како се често говори. Она га је само преузела и наставила да га креира за своје потребе.

d2

Наиме, 1931. Кока-кола је запослила уметника Худона Санблома да креира Деда Мраза за потребе новогодишње маркетиншке кампање. Кажу да му је као модел послужио један пензионисани путујући продавац Кока-коле. Његов Деда Мраз се први пут појавио у листу „Сандеј ивнинг пост“. Следећих 35 година Санблом је радио нове сценарије за „Кока-колу“, самим тим изнова обрађујући и лик Деда Мраза. Тако је све до 1966. године креирао најмање једног осмехнутог декицу у црвеном оделу. Пошто се пред сваки Божић Деда Мразов лик појављивао на производима Кока-коле природно је да се формирао закључак како је он изум те компаније.
А српски Божић Бата? Он такође настаје у 19. веку и – има га само код Срба. Интересантно је да је у свега пар генерација од њега створена нова српска митолошка личност. Популарна дечија божићна песмица гласи „Божић, Божић бата, носи киту злата…“. Изворно, мали Бог, Божић, стиже споља, трупће, стресајући тако снег са ногу, односно бата (од бат корака; батати, корачати, ступати). Не знајући значење речи „бата“ (трупће), деца су то „Божић бата“ из поменутог стиха разумела као да се ради о неком добром „бати“, који им доноси дарове. Он има тамну шубару и кожни гуњ, а на рамену јутани џак, пун разних поклона: дрвених играчака, сувих шљива, ораха, плетених прслука, или капа… Ту су могли да буду и натикаче од тежине, затим можда и неко свирајче направљено од трешњине гранчице, вунене рукавице… Божић Бату би најчешће глумео домаћин, тј. најстарији у породици. Адекватно би се костимирао и долазио споља, кроз снег, труптао испред улаза у кућу и куцао, док су деца, унутра, у топлом, под оскудним и треперавим светлом лојанице и нетремице зурила ка вратима ишчекујући његову појаву. Вероватно је, како то обично бива, сваки крај у Србији имао неку своју, другачију, додатну финесу везану за сам сценарио и текст овог лепог божићног обичаја. Села без струје, завејана снегом, мрак који рано пада, зимска меланхолија и сабијеност – све је то стварало предуслове да се долазак Божић Бате доживи још јаче и магичније, посебно код најмлађих. Ипак, у оном урбанијем амбијенту Божић Бата је постепено мењао изглед. Илустрован је налик западном Санта Клаусу. То не чуди, пошто је већи део српске штампе и забавне литературе излазио у Војводини, која је тада била део Аустроугарске. Негде се Божић Бата одржао, као једина варијанта, а негде су се појављивали и Божић Бата, и Деда Мраз. Касније, у време социјализма, деци се уместо „сувише клерикалног“ Божић Бате натура наднационални и „по револуцију мање опасни“ Деда Мраз. Божић Бата се задржао само још којегде, по селима, везан за Божић, а Деда Мраз је „долазио“ за Нову Годину. Данас је Божић Бата готово ишчезао из обичајне праксе, као и многи други детаљи из традиционалног начина живота у Србији.
У сваком случају, модерно време и јачање секуларног друштва изместили су из раније улоге светог Николу, „дјед Мороза“ и Божић Бату, а и „дједа Божићњака“ којег су Хрвати својевремено увели за божићну пригоду. Формиран је универзални и свима прихватљив лик доброћудног и пуначког декице обученог у црвено, који лако прелази све границе традиције и времена, доносећи осмех и поклоне.

Филм Деда Мраз 1994 http://www.filmovizija.com/movie/the-santa-clause-1994-video_c14917bda.html

блог б92

Advertisements

ПИТЕР О’ТУЛ

a1Питер О’Тул (енгл. Peter O’Toole; Конемара, 2. август 1932Лондон, 14. децембар 2013) био је ирски филмски, телевизијски и позоришни глумац. Студирао је на Краљевској академији драмских уметности у Лондону и почео је да наступа у позоришту стекавши репутацију у представама по делима Вилијема Шекспира. Дебитовао је на филму 1959.

Светску славу је стекао улогом Лоренса од Арабије у истоименом филму Дејвида Лина из 1962. Осам пута је био номинован за награду Америчке филмске академије за улоге у филмовима „Лоренс од Арабије“, „Бекет“ (1964.), „Зима једног лава“ (1968.), „Збогом господине Чипс“ (1969.), „Владајућа класа“ (1972.), „Каскадер“ (1980.), „Моја омиљена година“ (1982.) и „Венера“ (2006.) и држи рекорд са највише номинација без освојене награде. Освојио је четири награде Златни глобус, по једну награду Еми и БАФТА, а добитник је почасног Оскара за животно дело 2003.

Биографија http://dobarzivot.com/7598/odlazak-pitera-o-tula-zivotna-prica-lorensa-od-arabije/

aЛоренс од Арабије http://www.filmovizija.com/movie/lawrence-of-arabia-1962-video_840dc92f7.html

РУСКА КУХИЊА

rРуска кухиња је веома разноврсна и врло храњива. Живина, месо чак и риба, праве се обично надевени неким богатим надевом који је у исто време пун витамина. Тесто се углавном једе у облику „пирога“ и “ пирошки“,  храњивим издашним надевом. У руској кухињи уместо супа постоје разноврсне чорбе, које се праве са запршком и разноврсним поврћем, а једу с киселом павлаком. Као додатак служи се једно од најомиљенијих руских јела – каша од хељде која је богата гвожђем. Печурке су такође веома заступљене. У руској кухињи видно место заузима поврће купус, лук, цвекла, шаргарепа, краставац и ротква. Све то неопходно улази у руски јеловник или у виду омиљених чорби или у виду засебних јела, као сто су „винигрет“ и „руска салата“, или у виду надева за пироге, рибу и живину. Ту су и „кисељи“, који се праве од разног воћа или кромпир брашна који сједињују или теста са сиром или воћем , најзад, чувено пиће „квас“.
Каше су можда најтипичније за руску кухињу. Готово свака породица једе за доручак гриз, пиринач, хељду, пшеницу или јечам скуван на води или млеку, као слатку или слану кашу. Каше се служе као обавезан додатак неким јелима.
Пирози и пирошке су најпознатије руско пециво. Праве се од киселог теста, са најразличитијим надевима. И један су од обавезних послужења на руским трпезама. На трпези се обавезно налазе и блињи,то су мале палачинке, наслагане једна на другу, уз које се служе црни и црвени кавијар, павлака или слатко од шумског воћа.

Рецепти http://ruskarec.ru/recepti

Чај  http://ruskarec.ru/articles/2012/12/17/oblik_srece_zvani_caj_18867.html

Вотка http://ruskarec.ru/articles/2013/01/09/votka_i_njene_tajne_19253.html

БОРАЦ ПРОТИВ АПАРТХЕЈДА

mНелсон Мандела (1918- 2013.) рођен је 18. јула 1918. године у једном селу у близини Умтате.Рођен је у краљевској породици, која је припадала племену Тембу. Ипак, он је био задивљен судским процесима племена и у њему се јавила жеља да постане адвокат. Приче старих припадника племена о ратовима у којима су бранили своју отаџбину, подстакле су га да сања о томе како ће и он дати допринос у борби за слободу свога народа.
Мандела је своје другове задивио дисциплинованим радом и преданим напорима, те је 1947. године изабран за генералног секретара Лиге младих. Преданим радом, кампањама у самој основи, те изреком Инyанисо (Истина) лига младих могла се надметати и за водећи ниво самог АНЦ-а.
Подстакнута победом националне партије 1948. године, до које је дошло због апартхеида у самој основици друштва, Лига младих инспирисала је акцијско деловање које је бојкот, штрајк, непослушност грађана и несарадњу означило својим оружјем, што је прихваћено као званични програм АНЦ-а.
6. априла 1952. године АНЦ је позвао на масовни протест због прославе 300-годишњице доласка првих европских досељеника у Кап. Мандела је путовао кроз целу земљу да би организовао ове протесте. Због свог рада у току ове кампање изведен је пред суд, осуђен на девет месеци затвора и присилног рада. Осим тога добио је и забрану учествовања на било каквој јавној манифестацији у трајању од шест месеци након издржавања казне, и његова дозвола боравка ограничена је само на Јоханнесбург. Управо у ово време он је завршавао студије, те је добио звање адвоката. У другој половини 50-тих година окренуо се борби против искориштавања рада, Закона о пасошима и сегрегације „отворених“ Универзитета. Већ рано он је открио да Бантустан – политика заправо представља привредни апсурд. Њему је било сасвим јасно да ће врло брзо доћи време масовних ограничења, политичких прогона и полицијског терора. 50-тих година Мандела је био жртва различитих форми притиска и тлачења. Био је хапшен и затваран.

Pan African Freedom Movement of East and Central Africa, а у другим земљама су га такође срдачно прихватили. Кратко након повратка у Јужну Африку Мандела је ухапшен. Оптужба је гласила: Позив на илегални штрајк и излазак из Јужне Африке без важећег пасоша.
На крају овог судског процеса Мандела је осуђен на пет година затвора. Док је одслуживао ову казну, позван је пред суд и у току Ривониа-процеса оптужен је за саботажу. Мандела је осуђен на доживотну робију и први део своје казне одслужио је у злогласном Робен Исланд затвору, који се налазио седам километара од обале  и имао је највише мере сигурности. Још у затвору он је одбијао помиловање и укидање изречене казне.  Од њега се тражило да призна Банту-политику, његов одговор је био, да затвореници не могу склапати никакве уговоре и да само слободни људи могу преговарати.
11. фебруара 1990. године ослобођен, Мандела је одмах почео са радом да би постигао циљеве које је себи зацртао пре четири деценије.1991. године на првој Годишњој конференцији АНЦ-а, након што је он то 1990. године одобрио, Мандела је именован за председника.
Нелсон Мандела се никада није двоумио по питању демократије и једнакости. Упркос провокацијама, он никада на расизам није одговорио расизмом. Његов живот је инспирација за све оне у Јужној Африци и у целом свету, за све оне који живе потлачени или као грађани другог реда, за све оне који желе то да победе.
1993. године Нелсон Мандела је добио Нобелову награду за мир, а 1994. године након првих општих избора у Јужној Африци постао је председником Јужне Африке. 1999. године он се повукао из политичког живота.Мандела је 2008.године постао почасни грађанин Београда.

rasizam.blog.rs

МИКИС ТЕОДОРАКИС

mikisМикис Теодоракис рођен је 29. 07. 1925. године на оству Хиос. Породица се 1939. године сели у Патру где Микис стиче средњошколско образовање. Учлањује се у хор и добија своју прву виолину. У том периоду настају његове прве композиције. Уследио је Други светски рат у коме је млади Теодоракис имао значајну улогу. Учлањује се у Националистичку омладинску организацију и почиње да помаже повређенима у атинској болници. Ратне 1942. године објављује своју прву збирку поема „Сиао“. Велики успех доживљавају његова химна „Касиани“ као и „Песма о капетану Захариасу“ која је настала као обрада једне познате грчке поеме. Микисова песма постаје знак отпора према окупатору. Већ 1943. године бива ухапшен по први пут због напада на италијанског официра. У затвору се сусреће са марксистичком теоријом и постаје члан Комунистичке партије. Због претње од новог хапшења, породица га шаље у Атину. Ту постаје члан ЕПОН-а ( Уједињене омладинске грчке организације).
Такође, почиње студије на Атинском Конзерваторију. Ипак, проблеми са властима се настављају 1946. године када Микис бива на челу великих демонстрација на улицама Атине. Бива ухапшен и мучен, а та страница његовог живота завршава се са фрактуром лобање и редукцијом вида на десном оку. Уследили су догађаји који ће му заувек променити живот. Као члан Комунистичке партије, нашао се на страни „црвених“ за време Грађанског рата. Ухапшен је и протеран на острво Макронисос где је, по одлуци владе, формиран „центар за ре-едукацију“ за све оне који су били заражени „црвеним вирусом“. Своју „Прву симфонију“ посвећује жртвама братоубилачког рата. Након страшне тортуре на Макронисосу, отац успева да издејствује да га прогласе инвалидом и да настави своју „војну службу“ као музичар. И поред свега што га је снашло, 1950. године завршава Конзерваториј. Војску напушта 1952. године када се сели у Атину и постаје музички критичар. Пише музику за своја прва два балета, а 1953. године и филмску музику. Добија стипендију и наставља студије у Паризу. Ту почиње његова интернационална каријера, а многобројне награде из тог периода то потврђују. Након повратка у Атину, постиже велику популарност својим обрадама познатих ребетико песама. Започиње његов политички ангажман, а 1964. године бива изабран за посланика у  Парламенту. Исте године настаје и сценарио за „Грка Зорбу“. Био је растрзан између политичког и културног живота.
Наиме, доласком хунте на власт, Микис постаје члан подземља. Због свог снажног отпора хунти, држава доноси посебан декрет којим се забрањује јавно извођење свих његових дела. Заједно са пар пријатеља покреће часопис „Неа Еллада“. Бива ухапшен и заједно са супругом и двоје деце прогнан. Накнадно бива пребачен у концентрациони камп Оропос. Захваљујући Међунардном покрету солидарности и великом броју уметника који су се заложили за њега, казна му бива преинаћена у изгнанство од 1970. године. Након изгнанства, наставља да се бори против тираније и хунте у Грчкој. Одржава хиљаде концерата широм света и постаје национални симбол борбе против диктатора.
Његов повратак у Грчку 1974. године пропраћен је веома бурно јер је дочекан као херој. Исте године, Микис одржава и свој први концерт у Атини након седам година. Наставља своју успешну уметничку каријеру, а више пута је био биран и за посланика у Парламенту. Велико признање била је и Лењинова награда за мир која му је додељена 1983. године. Четири године после, са турским композитором Зилфијем Ливанелијем, оснива Грчко – Турско Друштво Пријатељства. Исте године објављује први дио своје аутобиографије „Путеви Архангела“. Такође, носилац је „Ордена легије части“ Републике Француске и почасни је грађанин Новог Сада. Из захвалности за указану му част, Микис Теодоракис је поклонио „Српском народном позоришту“ нотни материјал и права за извођење балета „Грк Зорба“.
Његову блиставу музичку каријеру краси више од 1000 песама, циклуса песама, балета, опера, симфонијских дела и каната и ораторијума. Неке од најлепших грчких песама икада су: „Сто перигали“, „Каимос“, „Агапи моу“, „Априлис“…Светску славу донeо му је рад на филмској музици за филмове: „Zorba the Greek“, „Z“ и „Serpico“.
Један је од ретких који је стао у одбрану Србије за време НАТО агресије. Остао је упамћен његов говор на атинском тргу Синтагма којим је показао став Грчке по питању бруталног напада на Србију.

serbiangreek.in.rs