МЕРИЛИН МОНРО

Позната глумица рођена је као Норма Џин Мортенсон 1. јуна 1926. године у Лос Анђелесу. Своје детињство и тинејџерске дане провела је углавном по сиротиштима, јер ју је отац оставио, а мајка јој је, релативно брзо после порођаја, послата у болницу за ментално оболеле особе. Од 16. године ова глумица је користила мајчино презиме Бејкер јер је сазнала да јој се отац није презивао Мортенсон. Године 1942. удаје се за Џејмса Доертија, радника у фабрици авиона. Убрзо се и она запошљава у истој фабрици, али само накратко, јер бива позвана да ради као модел у локалном модном часопису. Разводи се и одлази у Холивуд да би покушала да ради као глумица, јер су је на то наговарали у часопису за који је позирала. У почетку је имала скромне споредне улоге и није брзо напредовала. У пролеће 1945. постала је позната као „сан свих фоторепортера“ и 33 пута се појавила на насловним странама великих магазина. Ускоро ју је открила фабрика снова Холивуд. Рођена је нова звезда, а анонимна Норма Џин променила је име у Мерилин Монро. Ипак, ни тада није била срећна: „У Холивуду ти плаћају хиљаду долара за пољубац и 50 центи за твоју душу“. Тек 1950. године, улоге у два филма која су доживела солидан комерцијални успех избациле су је у први план. У периодима када није добијала улоге позирала је обнажена за календаре. Мерилин Монро је почела филмску каријеру где је уз помоћ агената почела да ради на свом глумачком умећу и на промени имиџа. Упркос томе, отпустили су је после улоге у којој је имала само једну реплику.  У следећем филму Мерилин је само прошетала. „Срећна љубав“ је настао у сарадњи са браћом Маркс, а критика је била веома благонаклона према појави младе плавуше.
Холивуд је почео да прича о Мерилин Монро. Прва значајнија улога била јој је у филму „Џунгла на асфалту“ у режији Џона Хјустона, који је био веома задовољан њеном глумом. Њена каријера је процветала, а статус плаве секс бомбе потврдио се после филма „Мушкарци више воле плавуше“. Низао се хит за хитом: „Како се удати за милионера,“ „Седам година верности,“ „Аутобуска станица,“ „Неки то воле вруће“.
У 26. години Мерилин Монро је била једна од најпознатијих жена у Холивуду, али и на свету. Удаје се за чувеног играча бејзбола Џоа Димађа, али су се развели осам месеци касније. Џо је био веома љубоморан и није му се свиђала њена популарност међу мушкарцима широм света. „Више од свега желим да будем велика звезда. То је права драгоценост. Нисам хтела да напустим каријеру, а Џо је то желео више од свега“. У јесен 1954. Мерилин и Џо су се раздвојили.
Године 1956. удаје се за Артура Милера, тада познатог сценаристу и режисера, који јој касније даје улогу у филму „Неприлагођени“. Већ тада се назирао почетак њеног краја, имала је два спонтана побачаја и једну гинеколошку операцију, почела је да пије, а имала је и кратку аферу са француским певачем Ивом Монтаном. Од свих њених веза највише је одјекнула она са председником Џоном Ф. Кенедијем. Шта се касније догађало, остаће вечна тајна. Од Артура се разводи 1961. године, непосредно пред премијеру овог филма, у периоду када је имала и великих проблема са дрогама. После тога је губила улоге у филмовима, често је ишла у болницу на лечење од опијата и цео живот јој се постепено распадао. Њено здравље је почело да слаби због све веће зависности од таблета.
Исте године почиње поново да се виђа са Џоом и пристаје да се опет уда за њега. Венчање је било заказано за 8. август 1962, али 5. августа нашли су је мртву у њеном стану. После опсежне истраге, полиција је утврдила да је глумица извршила самоубиство, узимањем прекомерене дозе пилула за спавање. У вези са тим, појавиле су се бројне теорије завере које су самоубиство доводиле у питање и имплицирале да су у глумичину смрт умешани Роберт и Џон Кенеди, са којима је наводно имала љубавну аферу. Говорило се да је ЦИА умешана у њену смрт јер је, наводно, прелепа глумица постала преопасна за председников имиџ. Ожалошћени Џо Димађо организовао је сахрану и није позвао никога из Холивуда већ само најближе пријатеље и рођаке.  Годинама је Џо доносио цвеће на њен гроб. Осим мита о жени која је зрачила, иза ње је остала једна од најлепших балада Елтона Џона “Good Bye, Norma Jean“. w-M8Hi3vNKM

Неки то воле вруће 2012-05-23-6782

ОПЛЕНАЦ

Црква Светог Ђорђа на Опленцу представља објекат аутентичне лепоте и рафинираног изгледа. Грађена као храм и маузолеј владарске породице Карађорђевић, она доминира крајоликом у који се уклапа како префињеним изгледом тако и материјалом од ког је сачињена, а чија белина у контрасту са зеленилом шума око ње и плаветнилом неба, представља савршени склад.

Задужбинска Црква Сетог Ђорђа, изграђена је у српско-византијском стилу. То је петокуполна грађевина, са великом главном куполом и четири мање, које су нешто ниже и налазе се на крајевима равнокраког крста.

Испод главног кубета налази се масивни полијелеј од бронзе пречника 9 метара, тежак 1500 килограма. Наопако постављена круна у полијелеју симболизује тугу српског народа због пропасти српског царства на Косову 1389. године.

У Опленачкој цркви сабране су копије из 60 српских манастира. У мозаику је урађено 725 сликаних композиција (513 у храму и 212 у крипти) на којима се налази 1500 фигура. Укупна површина мозаика је 3 500 м². Уграђено је око 40 милиона стаклених коцкица, које имају 15 хиљада нијанси боја, а израђене су у Италији и Немачкој.

У крипти се налази 39 гробница са надгробним плочама од дечанског оникса. На Опленцу је сахрањено двадесет два члана династије: два саркофага се налазе у горњем делу храма, у северној певници је саркофаг краља Петра I  (1844 – 1921), ктитора цркве, а у јужној саркофаг Карађорђа Петровића (1762 – 1817), првог владара обновљене Србије и родоначелника династије Карађорђевић, док је у крипти сахрањено 20 чланова династије, међу којима и два владара, кнез Србије Александар Карађорђевић (1806 – 1885) и краљ Југославије Александар I Карађорђевић (1888 – 1934).

Црква и крипта представљају нераздвојну целину, која је зналачки уконпонована. Богата филигрански рађена орнаментика, савршено складан мозаик, са вешто и плански одабраним мотивима, изузетно лепе спољашњости и прецизно одабраног места где ће се зидати, својом монументалношћу и лепотом, ова црква представља бисер архитектуре и декорације тога времена.

Историјат

Непосредно по доласку на престо Мајским превратом 1903. Петар I Карађорђевић (унук Ђорђа Петровића -Карађорђа, вође Првог Српског Устанка) је изабрао место за династичку задужбину, цркву – маузолеј, на врху Малог Опленца, изнад шумадијске варошице Тополе.

Крај Тополе Карађорђе је имао кућу и имање где су га затекли дани Првог српског устанка. А у Тополи је била устаничка престоница.

„Највећи део северне и западне Србије добио је ново становништво после аустриске окупације у рату с Турском, односно у другој половини 18. века. То становништво потицало је са разних страна српског подручја. Све главне породице Србије 18. века потичу од тих досељеника. Карађорђеви мушки претци дошли су преко Васојевића из Климената.“ ( Из Историје Српског народа В. Ћоровића)

„Краљ Петар I Карађорђевић је још прије доласка на пријесто тајно дао новац да се у Краљама код Андријевице, на мјесту одакле је у Србију одселио његов предак, подигне кућа која и данас постоји.“ ( Из Историје племена Васојевића)

Карађорђе је 1808. неком врстом уставног акта од својих присталица проглашен неследним вождом, чиме је створена династија Карађорђевића.

Место подизања краљеве задужбине истовремено треба да симболизује и континуитет власти династије (који су Обреновићи прекидали) коју је успоставио Карађорђе покрећући Србију на ослобођење од турске власти и буржуаску револуцију.
Године 1904. астрономски је одређен правац исток-запад (обавезан за православне цркве), а 1907. купљено земљиште, полошен камен темељац и расписан конкурс за архитектонско решење.
Изабраним архитектонским решењем са конкурса Краљ и стручна јавност нису били задовољни па је расписан нови конкурс на коме је изабрано решење младог Косте Ј. Јовановића.

Изградња по овом решењу које је испунило захтеве и у погледу монументалности и у погледу одражавања српско-византијског стила, започета је 1910. а већ 1912. стигло се до могућности да црква буде освештана. Пошто је одлучено да се фасада обложи белим венчачким мермером, у близини је, на Венчацу изнад Аранђеловца, отворен мајдан. Венчачки мермер постао је светски чувен.

Три недеље после освештања цркве започели су Балкански ратови (17. октобра 1912.) а убрзо и Први светски рат. Радови су били обустављени, а Краљ Петар је умро 1921. не дочекавши да цркву види завршену.

За време окупације Србије од стране Аустроугарске недовршена црква је претрпела оштећења.

Радове је наставио краљ Александар и по окончању, 1930. црква је по други пут освештана.

Од 1947. до 1991. црква је била као споменик културе од изузетне важности отворена за посетиоце. Црква је трећи пут освештана 1991. од када се у њој поново обављају богослужења недељом и црквеним празницима а и надаље је отворена за посетиоце као музеј.

Црква је посвећена Св. Ђорђу. збор места је био логичан јер је Топола била прва престоница за време Устанка; родно место Карађорђа је двадесетак километара удаљено, исто као и Орашац у коме је донета одлука о подизању Устанка 1804. а и место на коме је убијен (Радовање) је у близини.

Па тако и лик свеца на полукружном мозаику изнад улаза несумњиво потсећа на Карађорђа. Аутор је Паја Јовановић, а мозаик је израђен у Венецији.

Изнад портала, у кругу, извајан је стари породични Карађорђев грб, са чијих страна стоје два Шумадинца. Грб је углавном идентичан са грбом Краљевине Србије из 1882. године. Унутрашњост је још упечатљивија од монументалног и лепог спољашњег изгледа. Под цркве рађен је у Милану, изведен је од разнобојно полираног мермера, по узору на цркву Св. Луке у Фокиди и цркву у Палерму.

Пробитна замисао краља Петра била је да се на зидовима цркве урежу имена свих војника и официра који су пали у ратовима 1912 и 1913 год. Но, како је убрзо по овим ратовима, док црква још није била завршена, уследио је први светски рат (1914-1918.), у којима је Србија изгубила око 350 000 војника – ратника, то се од ове замисли морало одустати. Решење се нашло у идеји изградње мозаика на унутрађњим зидовима. Цео живопис је израђен у мозаику. Верно су репродукаване најлепше фреска из 60 средњевековних цркава. Укупна површина је 3.500 квм сачињене од око 40 милиона разнобојних стаклених коцкица са 15.000 нијанси боја које су израђене у Берлинској фирми Пул-Вагнер 1927 – 32. Стубови су од чувеног италијанског мермера из Карере. Крипта је укопана испод целе цркве. И крипта је украшена мозаичним орнаментима и копијама фресака. Капела у крипти је од пећког оникса. У крипти се налази 39 гробница са надгобним плочама од дечанског оникса. На Опленцу је укупно сахрањено 19 чланова династије Карађорђевић из пет генерација.

Испред цркве Св. Ђорђа је невелика приземна кућа коју зову Петрова кућа у којој је сада мања поставка са изложеним предметима везаним за Карађорђевиће.

Поред цркве Св. Ђорђа на самом Опленцу има још неколко објеката везаних за династију Карађорђевића, који уз Карађорђев град удаљен не више од 1,2 км представљају целину.

У наосу су сахрањени Карађорђе (на десној, јужној страни) и Петар I, на северној страни. „После четири сахрањивања на пет места (глава је била и посебно сахрањена), 9. септембра 1930. године, Карађорђеве кости су пренете из цркве Св. Богородице у Карађорђевом престоном граду у Тополи у династичку задужбину на Опленцу. “ „Уз западни зид јужне апсиде је краљевски престо за краља и краљицу. Начињен је од полираног зеленог мермера, са наслоном украшеним у златном мозаику и седефу и, у средини и двоглавим орлом. Наслони за руке су од дечанског мермера, а седиште почива на извајаним лавовима.“ (Очигледно је да опис говори о престолу пре оштећивања, а Карађорђев портрет у мозаику вероватно покрива место двоглавог орла.) Споменик Карађорђу (који је медју сликама овде) је у његовом родном селу Вишевац, двадесетак километара од Опленца

Опленац видео uJMUk7lkLeo

Преузето са сајта http://www.православље.nl и званичног сајта Туристичке организације „Опленац“ Топола.

АМЕЛИЈА ЕРХАРТ

Амелија Ерхарт (1897-1937), прва жена авијатичар на свету. Била је болничарка у Канади за време Првог светског рата када је открила своју највећу животну страст – летење. Без имало оклевања латила се различитих послова само да би зарадила довољно новца за часове летења. Куповином првог авиона јула 1920. године Амелија је доказала да није реч о пролазном хобију. Капетан Хил Рајли позвао је Амелију да се придружи лету преко Атлантског океана 1928. године, као путница.

Убрзо је пожелела да лети самостално и почела сама ређати рекорде уз подршку мужа. У мају 1932. године као пилот је прелетела Атлантик. Пошто није пила чај и кафу, на дугом путовању одржавала се будном удишући миришљаве соли. Термос супе и сок од парадајза били су јој једине залихе на трансатлантском путу од 14 сати и 56 минута.Њен наредни подвиг био је транспацифички лет од Хаваја до Калифорније. Тај Амелијин лет остаје забележен као први у коме је цивилни авион био опремљен двосмерном радио везом. Амелија је поставила нови рекорд, као прва особа која је летела сама са Хаваја у унутрашњост копна. 1. јуна 1937. године Амелија је са копилотом Фредом Нунаном кренула на пут око света. Након неколико слетања у Јужној Америци, Африци, Индији, североисточној Азији стигли су до Лиа у Новој Гвинеји 29. јуна. Прешли су 22.000 километара, а преостало им је још 7.000. Убрзо пошто су полетели из Нове Гвинеје Амелија је радио-везом послала две узнемирујуће поруке да је ван курса и да нема довољно горива да се домогне Окландских острва која су била њен крајњи циљ. Њихов авион је нестао близу острва Хауленд у Тихом океану. Никакав траг Ерхартове или самог авиона није никада пронађен, а временски извештаји су указивали да је било нормално време.Амелија је ступила у радијску везу с америчким бродом „Итаска“, који је био у близини: „Сигурно смо близу вас, али не можемо да вас видимо и остајемо без горива. Не можемо да ступимо у контакт с вама. Летимо на висини од 1.000 стопа.“  Спекулације око њене судбине трају и данас.Председник Рузвелт послао је девет војних бродова и 66 авиона да претраже терен. Истрага није дала никакав резултат и Амелија је проглашена несталом 5. јула 1937. године. Мртвом је проглашена тек 5.јануара 1939. године.

Током година су извођени бројни покушаји да се пронађе тачно место несреће, али рониоци у Богенвилу, на неких 650 километара од места Лае, одакле су Ерхартова и Нунан поолетели, сада су сигурни да су нашли олупину.На дубини од 250 стопа, у близини острва Бука, 800 килметара западно од главног острва Папуа Нове Гвинеје, рониоци су пронашли остатке авиона који неодољиво подсећа на „Електру“ госпођице Ерхарт.Олупина је први пут уочена још 2002. године, али су се тек сад стекли услови да буде извучена на површину, јер се претпостављало да се тамо настанила шест метара дуга морска змија.Ипак, познавалац судбине Амелије Ерхарт Рик Гилеспи каже да су тврдње о томе да се авион налази на морском дну у близини Папуа Нове Гвинеје „пука бесмислица“.“Радијски извештаји нам говоре да се авион срушио негде у централном Пацифику и да је Амелија Ерхарт преминула од глади и жеђи“, каже Гилеспи. У току су и нова истраживања чији циљ је и да се утврди порекло људских костију нађених у близини острва Никумароро.

2011-12-01-2959

СОЈА ЈОВАНОВИЋ РЕДИТЕЉ

Софија Соја Јовановић је прва жена филмски редитељ у Југославији. Рођена је 1922.године у београдској интелектуалној породици, унука је сликара Паје Јовановића. Основну и средњу школу завршила је у француској школи, а ратне године провела је на студијама глуме, на драмском одсеку Музичке академије у Београду.

По ослобођењу почиње да се бави режијом, најпре у позоришту (Академско и Београдско драмско), а затим и на филму. Снимила је осам играних филмова, четири по Нушићевим комадима: Сумњиво лице (1953); Др (1962); Пут око света (1964); Силом отац (1970). Дилижанса снова (1960) снимљена по делима Јована Стерије Поповића: по Лажи и Паралажи, Кир-Јањи и Покондиреној тикви.

Њен филм Поп Ћира и Поп Спира (1958), по Стевану Сремцу, био је први домаћи филм снимљен у колору и освојио је те године седам пулских арена! Дечији филм Орлови рано лете (1966) снимила је по роману Бранка Ћопића. Много је радила и на телевизији; њене драме уврштене су међу 10 најбољих телевизијских драма (Далеко је Аустралија и Андра и Љубица).

Њена драма Извињавамо се, много се извињавамо (1976) проглашена је најбољом ТВ драмом током 35 година постојања телевизије. Соја је мајсторски режирала ову практично дуодраму са изузетним глумцима Миленом Дравић и рано преминулим Слободаном Ђурићем.

Остале су упамћене и њене серије Осма офанзива и Поп Ћира И Поп Спира. Била је строг али веома омиљен редитељ, глумци су је волели и била им је част радити са првом дамом наше режије. О себи је говорила да је “обична, корисна индустријска биљка”, поживела је осамдесет година и стигла да режира 50 позоришних представа, осам играних и петнаест телевизијских филмова и драма, и још много тога…

“Режија је одувек потребна уметности. Геометрија и математика су садржане у режији. Мислим да цео човеков век пролази у тражењу реда, хармоније. У том погледу сам у свакидашњем животу за уредну кућу. У уметности тражимо хармонију и равнотежу. Режија и јесте организовање равнотеже у времену и простору. Режија организује целину сила које чине уметничко дело.Режија првенствено служи публици. У представљачкој уметности битна је темпоралност, време позоришта је само садашње време. Мотив који ме покреће у режији јесте жеља за комуникацијом с гледаоцем. Глумац за игру увек има мотивацију. Не правим представу да бих себе изразила. “

zu4MH27sz2g Извињавамо се много се извињавамо

lrFdoPxnvsc Пут око света

OXaTN6u4SCo Поп Ћира и поп Спира

F-JEuzu8JJw Сумњиво лице

УЛРИКЕ МАЈНХОФ

Улрике Мajнхоф рођена 1934.године у Олденбургу. До седме године изгубила је оба родитеља.
Заједно са својом сестром одрасла је код професорице Ренате Римек, пријатељице њених родитеља, која је била историцар, али и социјалиста.Ту се она први пут сусреће са социјалистичким идејама. Студира филозофију, педагогију, социологију и германистику, улази у Савез социјалистичких студената, пише за студентске листове и организује демонстрације против нуклеарне енергије. Ускоро се запошљава у хамбуршком часопису леве оријентације Конкрет.Из пропалог брака има две ћерке близнакиње.
Захваљујући својим колумнама шездестих година 20. века постаје запажена као новинарка.Много је утицала на покрет из ’68. године.Они су протестовали против Аденауера, против десничара,нераскинутих веза са фашистичком прошлошћу,класне борбе, рата у Вијетнаму.Један полицајац на протестима против посете иранског шаха Берлину 1967. убија студента.Потом Улрике долази до закључка да својим новинарским радом не може ништа постићи.
За време новинарске каријере упознаје Андреаса Бадера и Гудрун Енслин, који су 1968. запаљивим бомбама извели напад на две робне куће у Франкфурту. Гудрун Енслин наговара Улрике да учествује у Бадеровом ослобађању из затвора. Након драматичне акције новинарка с осталим актерима одлази на герилски тренинг у Јордан. Насиље  оправдава у својој изјави у новинама Spiegel: „Ми, наравно, кажемо – пандури су свиње, ми кажемо – тип у униформи је свиња, то није човек и морамо с њим рашчистити. То значи не само с њим разговарати, погрешно је с тим људима разговарати, и наравно да се може пуцати.“

С Бадером и Гудрун, Мајнхоф изграђује РАФ – Фракција Црвене армије такође позната и као Бадер-Мајнхоф група.Била је једна од најутицајнијих левичарских, западно-немачких милитантних организација. Деловали су као урбана герила од 1970. до 1993 (званично 1998).Улрике је била идеолог и аутор натписа којима се формулишу политички циљеви групе,из мешавине марксистичких и анархистичких теза она ствара тоталног непријатеља, објављује ратно стање „свињској држави“.
Током 1971. године пљачкали су банке широм Немачке, тј. вршили „експропријацију капитала“, како су то они називали. Улрике Мајнхоф је написала њихов званични манифест на којем се први пут појавио њихов лого: црвена петокрака, преко ње калашњиков и натпис РАФ. Касније је АК-47 замењен аутоматским пиштољем хеклером, омиљеним алатом групе. Место злочина напуштали су увек у „БМВ“ аутомобилима, а користили су искључиво ова кола јер су била лака за обијање, лако су се палила „на жице“ и била су веома брза. Тих година у Немачкој се говорило да „БМВ“ заправо значи Бадер-Мајнхоф Ваген. Немачким властима је нарочито тешко падало то што је много младих људи широм земље одобравало оно што је РАФ чинио. Тадашње новинарске анкете показале су да би сваки трећи омладинац у Немачкој пружио уточиште РАФ-овцима у бекству. Тадашњи министар унутрашњих послова је формирао специјалне секције полиције које су се бавиле искључиво овом појавом.Крећу и са бомбашким нападима.Нешто касније полиција хвата водеће људе РАФ-а. Улрике Мајнхоф затворена је у затвору у Келну.Строга самица укинута је тек 20 месеци после. У мају 1975. у Штутгарском затвору почиње процес против чланова РАФ-а. Скоро годину дана касније 1976. стража у ћелији проналази обешену Улрике Мајнхоф. Јављају се сумње да се није радило о самоубиству.

Цитати Улрике Мајнхоф
•    Ако неко запали један аутомобил то је криминално дело. Ако неко запали стотине аутомобила то је политичка акција.
•    Протест је кад кажем да ме ово не задовољава. Отпор је кад се осигурам да се оно што ми се не свиђа више не појављује.
СТАЉИН – Смрт једног човека је трагедија, смрт милион људи је статистика.

filmovi_strani.php?glumci=Johanna%20Wokalek&page=1&id=136947&naziv=The%20Baader%20Meinhof%20Complex%20%282008%29#sa%20prevodom

ПРОХИБИЦИЈА

Прохибиција је законска забрана производње, транспорта и продаје алкохолних пића.
У Америци се током 20-их година XIX века јавио покрет под називом прохибиција, који је настао као последица повратка вери. Ови покрети су се јављали када је постојао довољан број људи који су веровали да конзумација алкохолних пића нарушава интегритет најважнијих институција, нарочито институцију породице.
Пијанство се сматра пороком у скоро свим религијама, те су многе покушавале да забране конзумацију алкохола. Употреба алкохола је повезивана са порастом криминала, сиромаштва и насиља те су овакви покрети закључивали да је једини начин да се спаси друштво забрана конзумације алкохола.Све се кретало у правцу усвајања федералног закона о прохибицији, нарочито после формирања антикафанске лиге 1893. године. У тренутку када је прохибиција већ била на снази у 33 државе, 1920.године ступа на снагу 18. амандман устава САД, такозвани Волстедов закон, којим је забрањена производња, продаја, дистрибуција и увоз алкохола у САД.

По том закону, пиће је класификонвано као алкохолно, уколико је садржало више од половине једног процента алкохола, а законом су биле одређене и затворске и новчане казне. Међутим, испоставило се да је у стварности, овај закон било изузетно тешко спровести. Иако је потрошња алкохола тада генерално опала за 30 одсто, од 1919. до 1925. године само у Њујорку намножило се између 30.000 и 100.000 клубова у којима се могао конзумирати илегални алкохол.Људи су налазили паметне начине да избегну пажњу „прохибиционих агената“. Носили су танке пљоске у џеповима, шупље штапове, лажне књиге и слично.
Казне, наравно, нису уплашиле људе жељне брзе зараде, па се одмах по увођењу прохибиције појавио проблем корупције државног апарата и проблем организованог криминала.Прохибиција је живот у Америци учинила насилнијим, довела је до појаве мафијаша које је предводио чувени Ал Капоне.
Тешка кривична дела за време пробиције повећана за 561 одсто, јер је она уништила многе легалне послове и креирала црно тржиште у САД.Број затвореника у Синг Сингу се повећан за 1000 одсто.За рутинско кршење закона плаћало се од 500 до 1000 долара или казна затвора не дужа од 30 дана и не већа од годину дана за теже случајеве.

Све то требало је да надзире Биро за унутрашње приходе (порезе) државне благајне. Касније, од 1925. године, на чело читаве армије државног Трезора која је формирана од разних агената, цариника и пограничне страже био је постављен генерал Линколн Ендрјуз, који је за своје послове ангажовао и пола полицијског Федералног бироа. У тој колони израсли су многи славни полицајци па и они „Несаломиви“ на челу са Елиот Несом.Амерички председник Рузвелт укида прохибицију 1933. године.