РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ

radoslav

Радослав Грујић (Земун, 29. јун 1878Хвар, 25. мај 1955) је био српски православни теолог и историчар, дописни члан САНУ.

Биографија http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/radoslavgrujic.html

Спашавање светиња http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:401144-Naucnici-koji-su-spasli-arhandjele

Raтни злочинац http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:398111-Uzeli-cast-cuvaru-svetinja

Рехабилитација http://www.vaseljenska.com/drustvo/rehabilitovan-profesor-radosav-grujic/

Заборављени Умови Србије

Advertisements

ОТАЦ ТУРАКА

1Мустафа Кемал паша Ататурк (тур. Mustafa Kemal Atatürk; Солун, 12. март 1881Истанбул, 10. новембар 1938), оснивач модерне Турске.

Биографија http://www.posetitursku.com/istorija-turske/ataturkova-biografija/

Филм Веда Ататурк http://www.balkanje.com/veda-turski-film-sa-prevodom_c63b52d7d.html

Његов значај за Турску и њен народ, најбоље је описан у његовом имену „Ататурк“ или ти „отац турака“. И заиста је тако, без њега, не би било ни данашње Турске. Створио је једну модерну, демократску-грађанску државу.Успео је да спроведе корените и обимне реформе, које су од једне заостале феудалне државе, створиле једну модерну савремену државу. Анкара је постала главни град Турске уместо Истанбула. Увео је једнакост свих грађана, спровео аграрну реформу, уведено је грађанско и кривично законодавство. Реформисао је језик и правопис, уместо арапског писма уведена је латиница као службено писмо. Извршио је раздвајање вере од државе. Увео је образовање за оба пола. Исламски календар заменио је грегоријанским календаром. И дан данас у Туској постоји култ личности Кемала Ататурка. Истанбулски аеродром носи његово име, као и велики број улица и тргова широм земље.
Био је и лични пријатељ краља Александра Карађорђевића, коме је неизмерно био захвалан на његовој неутралности, након завршетка Првог светског рата, када је краљ Александар одбио да са савезницима учествује у парчању Турске. Александар и Ататурк постигли су и споразум о пресељењу Албанаца са Косова и Метохије на територију Анадолије која је остала не насељена прогоном Јермена, а створила би се и боља заштита од Курда. То је требало бити реализовано помоћу старих закона Отоманског калифата. Турска исцрпљена и у тешком финансијском положају би добила људство, али и новац који би Краљевина СХС исплатила Албанским породицама на име пресељења у Турску, док би са друге стране Србија решила проблем Косова и Метохије. Споразум никада није реализован, иако се Ататурк свесрдно залагао за њега.
Историјски је остало не јасно одакле то велико пријатељство  Александра и Ататурка, при чему га је Ататурк увек ословљавао са „драги брате“ ( обојица су припадници масонских ложа, који се на тај начин ословљавају). Да ли је у питању била захвалност за не мешање Краљевине СХС у Грчко-Турски рат или пак захвалност за коректно понашање Срба према заробљеним Турским официрима и војницима? Када је чуо за атентат у Марсељу, Ататурк је у Турској прогласио седмодневни пост и тродневну жалост, а за сахрану је понудио и одред своје војске за одавање почасти убијеном краљу Александру.