1. Мај Међународни празник рада

Обележава се у спомен на велике радничке демонстрације одржане у Чикагу (САД) 1886. године. Демонстрације су организоване из протеста због неиспуњења захтева радника за побољшањем услова рада. 1. Мај представља уједно и дан светске радничке солидарности. Веома лоши услови рада, радно време од 10, 12 и више сати дневно, рад суботом, а делимично и недељом, ниске наднице, никакво осигурање – само су неки од разлога који су раднике широм света присиљавали да се почну борити за своја права и да се супротставе капиталистичком угњетавању. У другој половини 19. века ситуација се, посебно у САД, све више заоштрава, јер су радници, увидевши да појединачно не могу постићи ништа, почели да се организују – основано је више радничких организација. Радничке уније биле су засноване на непосредној контроли од стране обичних људи, са дна ка врху, одражавајући на тај начин врсту друштва ком су стремили. Путем својих представника радници су од послодоваца захтевали осмочасовно радно време. Тада је и настала она популарна подела радног дана на 3 x 8 сати – 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног уздизања! Постављен је и својеврстан ултиматум – ови захтеви упућени послодавцима и властодршцима требали су бити испуњени до 01. маја 1886. године. Међутим, до испуњења није дошло – послодавци су одбили сваку помисао на било какве уступке. У то време владајућа класа у САД схватила је да њене профите и моћ поткопава директна акција уједињене радничке класе. Одговор захтевима радника био је – насиље! Владавина терора надвила се нарочито над Чикаго. Састајалишта, канцеларије синдиката, штампарије и приватни станови били су (обично без упозорења) предмети честих полицијских рација. Многи осумњичени су били пребијани, а неки и подмићивани с намером да раде против својих колега као. Огорчени оваквим одлукама послодаваца радници су организовано, али и спонтано почели излазити на улице. Штрајкови су захватили много великих градова САД, а највеће демонстрације, у којима је учествовало више од 70.000 радника, погађају Чикаго. Производња је била паралисана. Посебно тешко стање било је у компанији Мек Кормик Харвестер, где је више од половине радника ступило у штрајк. Након два дана непрестаних протеста полиција је одлучила брутално прекинути акцију незадовољних радника – у кругу компаније отворила је ватру на дежурне штрајкаче, убила једног и ранила још неколицину. Ожалошћени и огорчени овим догађајем и оваквим понашањем власти и полиције, вође уније и радници су заказали митинг на чикашком тргу Хаyмаркет за следећи дан. У почетку је изгледало да су демонстрације са само 3.000 присутних биле потпуни промашај. Митинг је био миран и киша је убрзо већину присутних навела на одлазак кућама. Када је остало неких 200 – 250 упорних учесника митинга, полицијски кордон од 180 људи наступио је и наредио окупљенима да се одмах разиђу, иако према речима тадашњег градоначелника Чикага “ништа није говорило да је била потребна полицијска интервенција”. У том тренутку је непозната особа, чији идентитет никад није утврђен, међу полицајце бацила је бомбу којом је убијено 7 и рањено 67 припадника полицијских снага.Одмах је отворена ватра на демонстранте – убијено је и рањено много радника. У нападу хистерије градске и државне власти ухапсиле су тим поводом осам наводних вођа штрајкова, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт, а 11. новембра 1887. су, упркос протестима из целог света, четири Хаyмаркетшка мученика су обешена. Било је познато да су сви погубљени заиста заговарали оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али било какво учешће у неком конкретном екстремном догађају, па и овај пут приликом бацања бомбе на полицију, њихови тужиоци нису могли доказати. Дали су животе због својих речи, не због својих поступака. Тек 1893. године је нови гувернер Илиноиса озваничио оно што је радничка класа у Чикагу и широм света знала од почетка – извинуо се радницима због њихове очигледне невиности и зато што “судски процес није био поштен”. Године 1889. америчка делегација, која је присуствовала конгресу Социјалистичке Интернационале у Паризу, предложила је да 1. Мај буде прихваћен као раднички празник. Овим би била обележена успомена на борбу радничке класе. Од тада 1. Мај постаје дан међународне радничке солидарности.

Advertisements

ЦАРСКИ БРОД SZENT ISTVAN

Аустроугарски ратни брод, поринут 1914. године у ријечком бродоградилишту, био је дуг 153 метра, широк готово 30 м. Достизао је максималну брзину од 21 чвора, а наоружање му се састојало од 12 топова промера 305 мм, који су одједном могли испалити 5400 кг граната. Запловио је под аустроугарском заставом као највећи и најсавременији ратни брод у то време, понос царске флоте.
Након неколико успешних битака, 1917. године Сент Иштван се нашао пред великим изазовом. Кренуо је у офанзивну мисију разбијања Отрантских врата с још неколико краљевских бродова. Тај је пролаз војсци Аустро-Угарске Монархије представљао највећу препреку у освајању Јадрана, а Талијанима највећу одбрану од разорних поморских напада непријатеља. Толико поуздани у силовиту снагу својих понајбољих бродова – уз Сент Иштван нашла су се на том походу још барем три изузетно моћна брода – повели су и професионалног сниматеља. Његов је задатак био документовати сјајан подвиг морнарице након чега би се снимци, у сврху ратне пропаганде, приказивали широм ратишта и у Аустро-Угарској Монархији. Но, флота није знала да их недалеко од Премуде у задарском архипелагу чека заседа. Да су током испловљавања из пулске луке тог кобног дана, 10. јуна 1918., закаснили још само сат или два, заседа састављена од неколико врхунских талијанских торпедних чамаца МАС 21 и 20 (наводно и МАС 15) помислила би да од аустроугарског напада неће бити ништа и отишла би кући. Но, када је заповедник торпедних чамаца издао заповест да се талијанска заседа повуче, на хоризонту се појавио дим Сент Иштвана и његове пратње. Торпедни су чамци успорили, вратили се и с два снажна торпеда заувек уништили понос аустроугарске флоте, створивши једну од најдраматичнијих прича Јадрана. Талијански су се борци повукли, а за Сент Иштван драма је тек почела. Избезумљени, аустроугарски су заповедници поверовали да их је напала подморница. Вода је великом брзином продирала у његов труп, упркос свим напорима да је избаце с брода. Четири сата трајала је агонија током које се брод полако нагињао, да би се изненада, повучен од воде која га је већ добро испунила, нагло изврнуо и потонуо. У котларници поморскога гиганта остали су заувек заробљени морнари који су до посљедњег тренутка ложили ватру и тиме стварали електричну енергију која је покретала цеви за избацивање воде. Од 1087 чланова посаде погинуло је њих 89. Преминули морнари покопани су на Морнаричком гробљу у Пули. Сент Иштван је био први ратни брод који је торпедован. Његове остатке пронашао је, на дубини од 68 метара 1970-их година, славни творац документарног серијала „Тајне Јадрана“, недавно преминули Марио Салетто. Од 1990-их година спроводи се истраживање брода који међу подводним археолозима слови као један од највећих и најлепших монумената хрватскога приморјa.

1,353

ПУСТИЊСКА ЛИСИЦА

Ервин Ромел је рођен у Хајденхајму, Немачка, 15. новембра 1891. Познат је и под надимком Пустињска лисица (Wüstenfuchs).

Желео је да студира технику, али  његов отац то није одобрио тако да  се 1910. придружио немачкој војсци .По избијању Првог светског рата Ромел је достигао чин поручника. Он се борио на Западном фронту и у јануару 1915. је добио Гвоздени крст. После рата Ромел је остао у немачкој војсци и 1929. постављен је за инструктора у пешадијској школи у Дрездену . У октобру 1935. је унапређен у чин потпуковника.

Током овог периода Ромел је постао лични пријатељ Адолфа Хитлера. Показивао је велико дивљење према њему и национал-социјализму -„Фирер зна шта је најбоље за нас“, Захваљујући блиском односу са Хитлером Ромел је унапређен у чин генерал-мајора и био је одговоран за безбедност Хитлеровог мобилног штаба током посета фронту.

Ромел је добио команду над 7. оклопном дивизијом у Француској маја 1940.Током  операције Fall Gelb показао је невероватну умешност у командовању оклопним јединицама због чега је именован за команданта немачких снага.Као резултат подвига у Француској био је унапређен у чин генерала. Када је Бенито Мусолини затражио помоћ у Северној Африци Адолф Хитлер је послао Ромела да командује Афричким Корпусом  и успешно се борио у Либији. Даље наставља рат у  Египту, али је поражен у бици код Ел Аламеина .

Битка код Ел Аламеина

(23.10.- 4.11. 1942.)

Битка код Ел Аламеина је била пресудна битка на Афричком фронту када је коначно разбијен мит о непобедивости Ервина Ромела (Ерwин Роммел) и његовог Немачког афричког корпуса. Иначе Ел Аламеин је мали градић западно од Александрије у Египту. Постоје две битке код Ел Аламеина, међутим кад се мисли на битку код Ел Аламеина обично се мисли на другу битку.

Бици код Ел Аламеина је претходило низ догађаја који су заједно допринели слому Сила осовине у Африци. Те године је Енглеска морнарица стекла потпуну доминацију на Средоземљу и на тај начин прекинула линије снабдевања за Ромелове снаге. Услед овог је Ромел био присиљен на офанзиву у циљу да што пре сломи отпор Енглеза и дочепа се њихових залиха, јер свако даље чекање значило је само још мање шансе за победу.

Ромел је напао Енглезе и сломио их у Првој бици код Ел Аламеина, али се недостатак залиха већ тад осетио што је узроковало слом офанзиве код Алам Халфе, када је енглеску 8. армију од Нила Ричија преузео Бернанд Монтгомери (Бернард Монтгомерy), где су се Савезничке снаге херојски одбраниле. Након овога Ромел је био присиљен да пређе на дефанзивну тактику и створи линију фронта. То је и урадио постављајући минска поља дуж линије фронта. Затим је послао Хитлеру хитну депешу у којој моли за појачање и залихе и одлучио да чека. За то време Енглези су попунили своје редове војницима из Комонвелта и спремали се за контраофанзиву.

По замисли Монтгомерија, Енглези су користећи макете војника и тенкова навели фашистичку команду да ће главни напад бити на југу док је уствари главни напад спреман на северу. Стога су најаче фашистичке снаге биле смештене на југу док су слабе Италијанске снаге биле на северу. Уочи почетка битке Савезници су на располагању имали 200000 војника, 1030 тенкова, 900 артиљериских оружја и 530 авиона, док су фашистичке снаге располагале са 100000 војника, 500 тенкова, 500 артиљериских оружја и 350 авиона.

Уочи саме битке Ромел је био на лечењу у Немачкој због проблема са јетром стога је савезнички напад био потпуно изненађење. Рано у јутро 23. октобра почела је јака артиљериска ватра по положајима Сила осовине која је унела потпуну пометњу и уништила линије комуникације. Почела је операција „Пешадија“  из разлога што је пешадија јуришала сама без тенкова, због антитенковских мина за које је човекова тежина била сувише мала да је активира. За пешадијом је ишла инжењерија која је чистила пут тенковима. Све је ово условило брз напредак савезника који су тек уз велико залагање зауставиле немачке јединице са југа.

Ромел се вратио у Африку на вече 25 октобра. Одмах је преузео команду над свим снагама. Ромел је планирао контра напад и прикупио јужне снаге у циљу да поврати изгубљене позиције. Контранапад је почео успешно, но како залихе нису стигле немачки тенкови су остали без бензина непокретни усред пустине, и напад је пропао. Савезници ипак нису у потпуности искористили ову ситуацију.

1. новембра почела је операција „Суперјуриш“ када су Савезници пробили линију фронта и коначно добили битку код Ел Аламеина. Черчил је изјавио: „Ово није крај! Није чак ни почетак краја. Али је, можда, крај почетка.“ Тако је и било. Фашисти су остали још пола године у Африци јер су добили појачање, али више нису били у стању да направе ишта значајније у Африци.

У бици Савезници су изгубили 13500 војника и 710 тенкова, а Фашисти 12000 војника и 355 тенкова но 25000 војника је заробљено.Након Ел Аламејна за Фашисте, Африка је била изгубљена.

У првим месецима 1944. Ромел ,критикује тактику атентата тврдећи да би она могла да претвори Адолфа Хитлера у мученика. Уместо тога, он је предложио да би требало да буду ухапшен и изведен пред суд.

7. јула 1944. године возило у којем се налазио Ромел уништено је нападом из ваздуха од стране Спитфајера Краљевског канадског ратног ваздухопловства. Ромел је након напада примљен у болницу са озбиљним повредама главе. У међувремену, након неуспелог атентата на Хитлера 20. јула 1944. године. Ромел је био осумњичен за учествовање у завери. О томе да ли је Ромел био упознат са детаљима завере и да ли је у њој учествовао, шпекулише се и данас.

Због Ромелове популарности у немачком народу Хитлер му је понудио алтернативу. Могао је да бира између самоубиства или јавног суђења и репресија над породицом. Ромел је извршио самоубиство 14. октобра 1944. године. Сахрањен је са свим војним почастима.

ДОБОШ ТОРТА

Најпознатија мађарска торта на свету, Добош торта, први пут је направљена за мађарску државну изложбу 1885. Састојала се од 8 посебно печених кора између којих се налазио чоколадни крем.Аутор торте био је кувар и посластичар, власник посластичарнице и аутор 15 кувара, Јожеф Ц. Добош. Захваљујући торти, која је постигла изузетан успех на изложби, господин Добош је постао светски познат. Његова посластичарница у улици Кечкемет постала је једно од најпознатијих места у Будимпешти и појести парче ове торте у њој постало је ствар престижа.
Оригинална Добош торта отпремана је у многе елитне посластичарнице широм Европе и чланови високог друштва, међу којима и Франц Јозеф, наручивали су је за банкете и прославе. у време своје највеће популарности међу задивљеном, али и заједљивом конкуренцијом, кружило је скоро 120 копија рецепта. Наравно, ни један није био ни близу оригиналу.
На изненађење многих, године небројених покушаја да се реконструише оригинални рецепт прекинуо је Добош лично, када је 1906 објавио оригинални рецепт након што се повукао из јавног живота. Његова торта је, међутим, постала једна од најпознатијих торти на свету.

Валерија Родек

Чоколадни крем

5 јаја
250 г шећера
125 г чоколаде за кување
320 г путера, на собној температури

Умутите јаја пенасто са шећером. Ову смесу кувајте на пари док се не згусне. Додајте чоколаду, добро промешајте и кувајте још око 2-3 минута. Склоните са ватре и оставите да се потпуно охлади. Додајте путер па измиксајте. Оставите у фрижидеру док припремате коре.

Коре

6 јаја
6 кашика шећера
7 кашика брашна

Беланца умутите у чврст снег. Пред крај мућења додајте и шећер и мутите док није чврсто. Затим умешајте једно по једно жуманце, и на крају и брашно.

Измерите смесу и поделите је на 10 делова. Загрејте рерну на 200°C. Од папира за печење исеците 10 кругова пречника 20 цм. За сваку кору је потребно да калуп за торту пречника 20 цм обложите папиром, мало папир намажете путером и сипате 1/10 умућене смесе и печете, 5-6 минута или док није готово. Сваку кору покријте влажном крпом. Последњу кору исеците на 16 једнаких делова и делове послажите на велики плех од рерне тако да су раздвојени један од другог.

Карамел

200 г шећера
2 кашике путера
2 кашике сока од лимуна

Карамелизујте шећер на јакој ватри. Када почне да тамни, склоните га и умешајте путер и сок од лимуна. Измешајте добро, вратите на ватру и кувајте док се скроз не отопи. Прелијте преко оних 16 исечених делова.

Склапање торте

Кора, фил, кора… И тако док не потрошите састојке. Оставите нешто крема за касније и тиме намажите сложену торту. Ако сте се одлучили за карамел декорацију, шприцем истисните мање количине крема по површини торте, око ивице. Потребно вам је 16 гомилица на које ћете, мало укосо, ставити карамел плочице.

istorija-hrane

ЦРНА СМРТ

Црна смрт или куга била је пандемија која је харала у средњем веку, одневши животе 15 милиона људи, односно трећину тадашње европске популације. Црна смрт настала је у Кини 1334. године, да би се потом полако ширила на запад. Људи нису знали одакле болест долази нити како је зауставити. Тражећи узрок, многи су веровали да је Црна смрт Божија казна. Њени симптоми су били ужасне главобоље праћене знојењем и дрхтавицом после грознице. Али оно што је издвајало жртве куге од некога ко је једноставно патио од грознице су огромни гнојни отоци. Патње жртве су се завршавале смрћу у агонији. Први познати случај куге у Европи је забележен у октобру 1347.године, када се дванаест италијанских бродова који су се враћали са Црног мора укотило у луци на Сицилији. Посада и путници су лежали мртви на палубама, а били су прекривени гнојним отоцима. На бродовима су поред људи били и пацови који су били заражени.Они су се увукли у залихе хране за путовање. Ови пацови су се измешали са здравим пацовима. Пацови су покупили буве заражене клицама и пренели их на бродове. Пацови су били преносници болести, живећи на свим прљавим местима. Постојале су три врсте куге:обична куга,пнеумонијска и септихемијска куга. Обична куга је стварала гнојне отоке и била је најучесталија. Пнеумонијска куга би допирала у плућа жртве која би брзо умирала. Преносила се преко ваздуха. Септихемијска куга је доспевала у крвоток и убијала је за пар сати. У градским срединама куга је болест која напада пацове, а преноси је пацовска бува. Инфициране буве брзо напуштају цркнуте пацове у потрази за новим домаћином, а ако нема других пацова покушаће да се хране на људима, ширећи при томе заразу. Према томе, лако је схватити како, у одређеним условима сиромаштва, пренасељености и лоше хигијене, може доћи до неке такве епидемије. Остали људи који су још били здрави, видећи у кратком времену тако страшан помор и смрт многих људи и не познајући ту пошаст, од силног су страха били као без душе и памети јер су се бојали сличне несреће и мислили да је дошао крај света.

На Хиландару је 1347. године боравио Цар Душан Силни. Душан је био стасит човек. Мало ко зна да је Цар Душан, био висок скоро 2,14 метара. Склањајући се од куге, повео је са собом своју жену, дете и своју свиту. Не треба губити из вида да су Света гора, па и Хиландар, од 1342. до 1371. године биле у саставу српске државе – Душановог царства, и да је можда та околност, а можда и пребогати дарови свим манастирима, били од утицаја код доношења одлуке да се царици Јелени одобри да ступи на тле Свете Горе и на њој остане за све време боравка цара Душана на Светој Гори. Цар Душан је њен долазак правдао тиме да она на Свету Гору не долази као жена него као царица.Вођен мишљу да је Света Гора једино тле које молитвом може да се „одбрани“ од куге, одлучио је да тамо борави неко време. И стварно, у то време док је куга харала Балканом, Света Гора је била једино место до којег та опака болест није могла да допре.Одлазећи са Хиландара Душан Силни је у знак захвалности, даривао све манастире на Светој гори. Наравно највише је дариван Хиландар. Тамо је и саградио малу цркву, задужбину, оставио је такозвану хашу, свилени покривач за коње, које специјално рађен у Венецији, ловачки тоболац са стрелама, неколико повеља. Битно је да се каже да је за цара Душана, Света гора је била матица православља.

ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ

Хлеб је прављен још 12 000 година пре Христа, од воде и дивљих житарица, вероватно претеча данашње пшенице, здробљених и печених на каменим плочама у пећинама. Тадашњи хлеб је више наликовао на погаче него на оно што ми данас називамо хлебом. Хлеб спада међу најстарије припреману храну јер је култивирање житарица омогућило прелазак из ловачког и номадског стила живота ка пољопривреди и формирању градова. Иако је кроз историју важило правило што тамнији хлеб то нижи социјални статус

Раздобље у прављењу хлеба од 4.000 до 1.000 година пре Христа, припада Египћанима. Они су, открили да уколико тесту, које су припремали мешањем брашна и воде, додају квасац хлеб постаје мекши и поприма већи волумен. То је био први модеран хлеб какав се и данас прави. У хлеб су додавали сусам, мед и воће. Хлеб им је био средство размене и плаћања. У Британском музеју у Лондону налази се хлеб стар око 4000 година! Пронађен је уз египатске мумије које су се сахрањивале са хлебом, да их храни и на другом свету.

Као и многе друге намирнице, хлеб је у Европу стигао из Египта преко античких Грка.Стари Грци пренели су квасац из Египта и производили хлеб са две врсте киселог теста, једном – од проса и шире, а другом – од јечма и шире. Грчки морнари и трговци су донели из Египта брашно и тако се производња хлеба проширила и по Европи Познато је да су Грци уживали у разним облицима хлеба, а радо су му додавали уље и мед.

Римљани су производњу хлеба довели до савршенства. Управо су у Риму основани први пекарски цехови и пекари су добили засебан занат. Пекарски цехови су били толико моћни и цењени да су уживали посебне повластице – били су једини занат који није био робовски већ слободан. Тако су у време Августа постојали еснафи белих, а касније и црних пекара. Тада је у Риму постојало 200 пекарских радњи. Знак еснафа била је пекарска значка са 3 класе. Имали су своја правила о интересима пекара и потрошача.

Рани средњи век – Пећи за печење хлеба су имали само манастири и властела, где је сиротиња, наравно за накнаду, могла да испече свој хлеб. Припремали су га од јефтинијих житарица попут зоби, ражи и јечма. Такав хлеб се тешко дизао и био је врло таман.Захваљујући вођама који су, знајући да глад са собом носи побуну, дали све од себе да цена хлеба остане стабилна.Млинари су у 13. веку били најцењеније занатлије. Производили су различите врсте хлеба у зависности од врсте брашна.

У новом беку млинару започињу производњу лаганог белог хлеба који је био изузетно скуп. На овом нивоу пекарство се задржало вековима, до почетка увођења машина. Тај процес је текао врло споро и дуго се задржао на машини за замес теста.О хлебу данас излишно је говорити.

Најпознатији цитат везан за хлеб

Марија Антоанета сазнавши да се сиротиња буни због недостатка хлеба, изговорила историјску реченицу „Ако немају хлеба, нека једу колаче!“

 

Како направити хлеб VN6BYOY8A-E

Музеј хлеба Пећинци OK06yTiadPQ

САХЕР ТОРТА

Сахер торта стара је 175 година, а и даље је омиљена широм света. Бројне имитације рецепата постоје, али је оригинал строго чувана тајна. Прича почиње далеке 1832. године, када је аустроугарски државни канцелар, војвода Метерних, издао налог послузи да за његове високе госте спреми нови десерт.
Како је главни кувар био болестан, задатак је припао 16 – годишњем шегрту Францу Сахеру. Резултат је била горко-слатка чоколадна посластица, данас надалеко позната САХЕР ТОРТА. После много година проведених код грофа Естерхазија Франц Сахер је отворио продавницу деликатесне робе и наравно, понудио и своју чоколадну торту. Она је брзо постала омиљена и симбол града, а потом кренула у освајање света.

за кору:

250 гр путера
140 гр шећера у праху
140 гр чоколаде за кување
5 жуманаца
5 беланаца
140 гр меког брашна

за прелив:

140 гр шећера у праху
1/4 л топле воде
180 гр чоколаде за кување

кора:
Путер добро умешати, док се не претвори у пену. Затим додати шеђер у праху и даље мешати. На крају додати и отопљену чоколаду. Чоколаду коју треба истопити на следећи начин: у малу шерпу ставити чоколаду, без воде и оставити да се отопи на сасвим лаганој ватри. Затим истопљену чоколаду додати, као што је речено, у масу од путера и шећера и све добро умутити, да се маса уједначи. Затим додати, добро мешајући, једно по једно жуманце. Од беланаца направити тврд снег, додати га у масу, а на крају умешати брашно. Калуп за торту намазати путером, посути брашном, сипати масу и пећи у умерено загрејаној пећници око 1 сат.

прелив:
Прелив за торту припрема се на следећи начин: шећер у праху прелити са 1/4 литра топле воде да се шећер истопи. Додати чоколаду и мешати све на штедњаку док се чоколада не отопи и добије се маса довољне густине за прелин. Довољно расклађену торту прелити целу овим преливом од чоколаде. На крају украсити по жељи

SN2-ytiDDW0