25. МАЈ ДАН МЛАДОСТИ

cestitkaПричу о 25. мају – Дану младости почињемо догађaјем из 1944.године. Тито и Врховни штаб боравили су у пећини изнад Дрвара. Немачке војне снаге осмислиле су акцију шифрованог назива „Коњићев скок“, или Десант на Дрвар, којом је требало уништити партизанску врхушку и самог Врховног команданта.
Избор је пао на 25.мај, јер, по подацима којима су Немци располагали, тога дана је био Титов родјендан, па су рачунали на слабији отпор. Извршен је синхронизован напад у зору, најпре бомбардовање Дрвара, па спуст падобранаца, а са земље су дејствовале оклопно-моторизоване јединице. Пресудну улогу у тој неравноправној борби одиграли су борци Шесте личке дивизије, који су после вишечасовног усиљеног марша, стигли у последњи час и омогућили Титу и сарадницима да се повуку на сигурно. Тако је пропала немачка акција, уз бројне војне и цивилне жртве, погинуло је преко 6.000 наших људи, а и сам Тито је рањен.
Прича о епској бици на Титов рођендан одјекнула је у народу, па је већ наредне, 1945. године, 22.маја из Крагујевца кренула прва „Титова штафета“, заједно са књигом са 15 хиљада ручно исписаних поздрава вољеном председнику за његов рођендан. 12.500 омладинаца је претрчало 9.000 километара и стигло у Београд, али је Маршал био у Загребу, па су му је тамо уручили. То је одмах прихваћено као традиција, па је свака република имала своју штафету, па војска, па град Београд, а и свако мање место имало је своју локалну штафету. Тих седам главних штафета преносиле су се трчећи, из руке у руку, симболично преносећи рођенданске жеље и поздраве вољеном Председнику, да би биле свечано дочекане на беорадском Тргу Републике, а Титу предате испред Белог двора.
1956.године, примајући штафетну палицу, Тито је предложио да се уместо његовог рођендана отпочне са прослављањем „Дана младости“, да се прослава одржи на на стадиону ЈНА, као смотра духовне и физичке спремности младе генерације. И тако омладина Југославије доби свој празник, а штафета постаде Штафета младости (од тада само једна). Свака штафета била је уникатна, имала је одређену симболику, и увек је кретала на пут по Југославији из неког другог места.
Тито је, по сопственој тврдњи, рођен 7.маја, али је задржао овај други датум, јер је већ заживео у народу као његов рођендан. Из године у годину свечаност на стадиону – слет, била је све грандиознија. Учествовала је омладина из целе земље, као и припадници ЈНА. Они су изводили сплет игара, савршене кореографске деонице, добро увежбани, грешке није смело да буде! После вишемесечних припрема, одабрани омладинци су изводили свој програм, својим телима формирајући разне симболе, везане за славу и историју наше земље и нашег председника. Музика је извођена уживо, уз присуство најбољих оркестара и музичких извођача.
Ко је имао среће, присуствовао је прослави на самом стадиону, а све је преношено уживо на ТВ-у, па је цела нација могла да ужива и коментарише овај спектакл, у ишчекивању свечане завршнице. То је био напети врхунац представе: из гомиле се издваја заслужни омладинац или омладинка, трчи, пење се уз безброј степеника, председник, другарица Јованка и најближи сарадници, а и сви присутни на стадиону устају, аплаудирају… Несрећни омладинац, сломљен од треме и физичког напора, узима ваздух и почиње своје обраћање Маршалу Титу… Цела нација стрепи, хоће ли издржати до краја, а да се не збуни, не занеми или не падне у несвест од силног узбуђења… Разумљиво, дешавало се и да не буду на висини задатка, али све је то прихватано са симпатијама и разумевањем… Потом следи свечано уручење штафете, Титово кратко и пригодно обраћање нацији, аплаузи, велики ватромет уз заједничко козарачко коло свих учесника за крај…
Једини пут када Тито није присуствовао предаји штафете на стадиону ЈНА, догодио се 1978. године, када му је уручена на Брионима. 1979.године Тито је последњи пут присуствовао прослави 25. маја, а штафету му је предала студенткиња из Приштине Саније Хисени, обративши се и на албанском и на српском језику. (Саније је сада лекар и живи у Канади). Наредне године, 4. маја Тито је умро, а штафета се налазила на путу у Хрватској, па је пренета и положена на његов посмртни одар у Скупштини СФРЈ. Након његове смрти, све је настављено, под другачијим називом „И после Тита – Тито“, са заклетвом Југословена да ће истрајати на Титовом путу, а штафету је примао актуелни Савезни председник омладине.
Последња штафета кренула је 1987.године, симболично са Триглава. Већ у Словенији дошло је до скандала са неонацистичким плакатима у циљу омаловажавања самог догађаја, али је штафета некако стигла до Београда. Слет је извело 5.500 учесника, под симболичним називом “Упалите светло”. Последњи носилац штафете била је Рајмонда Брошај, ученица из Гњилана. Било је и проблема са сценаријем јер је, између осталог, песма Ђорђа Балашевића “ Тај оркестар стари, појма нема у ствари”, некога асоцирала на Председништво СФРЈ. Рајмонда је предала штафету “првом омладинцу” Хашиму Реџепију. Заиграло се и последње козарачко коло. Последњи слет одржан је следеће 1988.године. Наредних пар година на дан 25.маја одржавани су бесплатни концерти за омладину на трговима, а онда је и то престало…. By

Дан младости

Песме о Титу http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/384007/Danas-je-Dan-mladosti-Top-10-pesama-o-Titu

Слет

Југославија

СЕНФ

Brassica nigraУз кечап и мајонез сенф је најомиљенији додатак исхрани .Семе сенфа је веома љуто, а пикантан укус му даје сумпором богато уље сенфа. За лековито деловање зачина знали су и древни народи. Други називи: горушица, горчица, слачица
•    Првобитна домовина сенфа су земље уз средоземно море. Ту се налази као коров уз пут, по пољима, у баштама.
•    О сенфу говори и Свето писмо. Римљани су га понели у земље северно од Алпа, а пре њих су сенф као зачин користили и Грци.
•    Сенф су ценили као лековито биље и у старој Европи, пре свега због убрзавања пробаве. Био је важан и као зачинско биље. С њим су најчешће зачињавали усољено месо, а стари Грци и рибу.
•    Кинези су користили љут, јак зачин у облику соса којим су побољшавали укус многим јелима.
•    Питагора је мислио да је сенф добар противотров за уједе змија, док је Хипократ препоручивао семе као лек за унутрашњу и спољашњу употребу.
•    У првом веку нове ере записан је први рецепт за прављење сенфа.
•    Римљани су семе пренели у Француску, град Гаул, и већ у деветом веку монаси су правили пасту од сенфа. Сок незрелог грожђа су измешали са млевеним семеном сенфа, можда су додали још неке зачине и добили су сенф.
•    У тринаестом веку се прављење сенфа раширило и сенф је постао синоним за прилог јелима која се служе на улици.
•    У средњем веку сенф је био практично једини и веома омиљен зачински додатак за побољшање укуса једноличне и монотоне зимске хране.
•    У 18. веку је дошло до пада употребе сенфа, јер су са далеког истока дошли нови занимљиви зачини.

sengh
•    Године 1856. Jean Naigeon из Бургундије је заменио сок од незрелог грожђа са сирћетом и направио дижонски сенф какав данас познајемо. Млевено семе су просејали како би уклонили тврде љуске и добили свиленкасту пасту пријатнијег укуса.
•    Давне 1907. године, у фабрици под именом Хелветиа из Швајцарске произведен је први сенф на свету.