ХИМНА БОЖЕ ПРАВДЕ

10. августа 1872. године приликом прославе пунолетства кнеза Милана Обреновића и његовог ступања на престо Србије, одржан је комад с певањем „Маркова сабља“. У оквиру представе отпевана је песма „Боже правде“.Песма се допала кнезу Милану и присутнима те је искоришћена приликом проглашења Кнежевине Србије за Краљевину Србију и кнеза Милана за краља фебруара 1882. Од тога дана песма „Боже правде“ извођена је у свечаним и празничним приликама као званична химна Србије. Уз мање измене, песма је надживела бројне династичке и друштвене промене у Србији, па се и данас изводи као химна Републике Србије.
Кнежевић Милан Обреновић, наследник убијеног Михаила, једва је 1872. дочекао пунолетство како би се ослободио намесништва и сео на српски трон. За те две важне прилике наручио је позоришни комад у коме би се кроз кратак преглед крваве српске историје величала његова династија. Обратио се Јовану Ђорђевићу, писцу и управнику Народног позоришта у Београду, иначе великом поборнику монархије. И сам славољубив, писац је одмах прионуо на посао. Убрзо је могао свечано да представи грандиозан комад “Маркова сабља”. У завршној сцени на позорницу је, уз Краљевића Марка и његову сабљу, ослободитељицу намученог народа, извео и вилу Равијојлу да најави хор народа громким повицима: “Ближи се, ближи, то срећно време. Бачено семе брзо сазрева. Ево, чуј!” Иза позорнице се зачула весела музика, а за њом је грунуо “сав народ” песмом: “Боже правде, ти што спасе, од пропасти до сад нас”. Те августовске вечери Србија је добила своју прву химну, али то још нико није знао.


Првобитна верзија песме гласи:

Боже правде

Боже правде, ти што спасе
Од пропасти досад нас,
Чуј и одсад наше гласе
И одсад нам буди спас!

Моћном руком води, брани
Будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
Српског краља, српски род!

Сложи српску браћу драгу
На свак дичан, славни рад:
Слога биће пораз врагу,
А најјачи Српству град!

Нек на Српства блиста грани
Братске слоге златан плод,
Боже, спаси, Боже, храни,
Српског краља, српски род!
Нек на српско ведро чело
Твог не падне гнева гром,
Благослови Србу село,
Поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани,
К победи му води ход,
Боже, спаси, Боже, храни
Српског краља, српски род!

Из мрачнога сину гроба,
Српске круне нови сјај,
Настало је ново доба –
Нову срећу, Боже, дај!

Краљевину српску брани,
Петвековне борбе плод,
Српског краља, Боже, храни,
Моли ти се српски род!

Када се мајским превратом 1903. угасила династија Обреновића, нови краљ Петар Карађорђевић намеравао је да замени много тога, па и ово државно обележје.Петру Карађорђевићу се ниједна композиција није допала, без успеха су прошли конкурси у којима су учествовали многи познати песници, одбијен је и велики Алекса Шантић („Божена поља земље ове“). Тако је све до 1909. Србија била без химне. На Петровдан те године краљ Петар је славио 65. рођендан и одлучио – “Боже правде” ће остати званична химна Краљевине Србије, а краљ је свом народу дипломатски показао пут: заједно, јединствено и демократски.
У старој химни само је завршетак преправљен у “Краља Петра Боже храни, моли ти се српски род”. Са овом песмом Срби су отишли најпре у Балканске ратове, онда и у Први светски рат и из њега изашли као победници, али је почетак мира и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца означио крај државе Србије и њене химне.
1918. године, када је настала троимена краљевина с Петром Карађорђевићем као заједничким сувереном Срба, Хрвата и Словенаца, састављена је и одговарајућа химна, у ствари потпуно сачињена од српске, хрватске и словеначке химне. „Боже правде“ имала је носећу улогу, а они спорни стихови још једном су промењени: уместо краља Петра, који је умро 1921. певало се „нашег краља“ а уместо „српски род“ – наш род. „Према томе, најнаглашенији стих је гласио: „Боже спаси, Боже храни нашег Краља и наш род“.
Нестанком Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. са историјске позорнице нестала је и модификована национална српско-хрватско-словеначка химна,а замениће је химна „Хеј Словени“.
Милован Витезовић, књижевник: И Боже правде и Хеј Словени су биле привремене химне и тако су толико и опстале. За Боже правде знамо да је препев и компилација аустријске царске химне коју је Јозеф Хајдн компоновао за цара Јозефа II, која је почињала са: “Боже чувај, Боже спаси нашег цара царски дом”… у Хрватској верзији позива се бог да чува краља “Хрватског нам чувај краља и његов царски дом.”

Уставом Републике Србије утврђено је: Република Србија има свој грб, заставу и химну; грб Републике Србије користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Народна застава и као Државна застава; химна Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде”; Народна скупштина донела је 2009. године Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Према том закону, грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Државна застава и као Народна застава, са размерама 3:2 (дужина према висини); стандарта је Државна застава квадратног облика коју користе председник Републике и председник Народне скупштине.

Химна Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде” Јована Ђорђевића, на музику словенца Даворина Јенка.

Текст химне гласи:

„Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани
братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани
к’ победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

ZAzsxKWeb4Q Химна аудио

Advertisements

БЕЧЕЈ ГРАДИЋ НА ТИСИ

Бечеј (мађ. Óbecse, нем. Altbetsche, рум. Becei) је градић и седиште истоимене општине која се налази у Јужнобачком округу у Војводини, Србија. На десној обали Тисе је од давнина велико насеље, град панонског типа, један од највећих у Потисју, привредно, друштвено и културно средиште овог дела Војводине – Бечеј. У општини Бечеј су: Бачко Петрово Село, Бачко Градиште, Радичевић и насеље Милешево. Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу железничких и друмских путева, на вештачким каналима и реци Тиси.Бечеј, на бачкој страни, некада Стари Бечеј, настао је из Тврђаве на ади Тисе, која је спајала насеља на левој и десној обали реке. На територији данашње општине, приликом археолошких ископавања, нађени су предмети из ранијих епоха људског друштва. На основу до сада обављених истраживаља и нађеног материјала, зна се да је ово подручје било насељено од пет миленијума п. н. е., односно од старијег неолита. На месту данашњег града и у његовој околини живот се одвијао кроз готово све праисторијске културе и периоде. Нађена су насеља из неолита, енеолита, бронзаног доба као и насеља гвозденог доба, све до историјског периода.

Бечеј се први пут помиње 1091. године. Као утврђење Бечеј се спомиње 1238. г када је угарски краљ Бела IV својом даровницом поклонио Бечеј у посед калуђерима крсташима из Столног Београда. Северно од Бечеја налазило се насеље Перлек, које је заживело још у 11.-12. веку. Према турским тефтерима помиње се као насеље још 1650. године, али је 1698. године без становника. Археолошким ископавањем у овом насељу нађен је читав низ објеката: полуукопане земунице, силоси, отпадне јаме, бунари и ровови. Најлепши предмети који су нађени на овом локалитету налазе се данас у холу фабрике „Карбо-Диоксид“, која се после приватизације зове Линде, где је направљена мала изложба.

У 15. веку био је посед српског деспота Ђурађа Бранковића. До средине 16. века Бечеј је променио десетак феудалних господара у оквиру феудалне Угарске.Турски везир Мехмед-паша Соколовић осваја га 1551. и под турском влашћу остаје до 1687. године. Након великог аустријско-турског рата крајем XVII века, Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и склапања мира у Сремским Карловцима 1699. ова територија долази у аустријску власт. Да би осигурала своје царство од упада Турака, аустријска влада дуж нових граница је основала Потиско–поморишку војну границу. Од 1702. до 1751. град је припадао Потиско-поморишкој војној граници Хабзбуршке монархије.

После Аустријско-турскога рата из 1717. и склапања мира у Пожаревцу исте године, Турска је изгубила Банат, а самим тим престаје потреба постојање Потиске границе. Тадашње жупањске власти тражиле укидање привилегије граничара, чему су се ови жестоко супростављају. Након укидања овог дела Војне границе, многи Срби који су живели у граду одлазе у Русију. Да би умирила граничаре, аустријска влада је 1751. основала Потиско-крунски дистрикт са седиштем у Бечеју. Дистрикт је постојао од 1751. до 1848. Троје привилегија је дато дистрикту 1759, 1774. и 1800. Прва привилегија дистрикту је дефинисала статус његове аутономије, док је друга дозволила Мађарима да се населе у дистрикту. У периоду који је следио Мађари су заменили Србе као већински народ у граду. У то време долази до повећања броја становника, тако по попису из 1820. у њему живи 8.357 становника. Према попису из 1910., становништво Бечеја је бројало 54.275 лица, од којих је 30.465 говорило мађарским, а 22.821 српским језиком. У њему било четрнаест потиских општина. У периоду од близу једног века постојања дистрикта у Бечеју се развило занатство, трговина и друге привредне и друштвене делатности и он постаје политички и културни центар средњег Потисја. Бечеј ће у саставу аустроугарске царевине остати до краја Првог светског рата 1918, када ово крајеви улазе у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Између два светска рата настаје тешка индустрија у Бечеју са око 1500 радника и тај број се неће значајније мењати. После Другог светског рата, Бечеј је и даље среско место све до 1955. када је припојен врбашком, а те године прелази у новосадски срез, до 1966. када су укинути срезови. Године 1955. Милешево и Радичевић улазе у састав општине Бечеј, а 1960. и Бачко Градиште и Бачко Петрово Село. Таква администартивна подела постоји и данас.Према последњем попису из 2011.године Бечејска општина има око 37.209 становника.

Бечеј кроз историју

Ерупција земног гаса пробудила је емоције и сећање старијих мештана на такозвани „бечејски вулкан“, ерупцију гаса 10. новембра 1968. године, кад је на месту где је НИС направио бушотину, такође, из земље почео да избија угљен диоксид, Ерупција је трајала 209 дана, а 6. јуна 1968. дошло је до самоугушења ерупције. У борби са природом учествовали су ЈНА, авијација и многобројни добровољци, грађани Бечеја. y44vAAZQvuQ

Варошарије 1988 yIMV1AdVunA

view_files.php?action=naziv_izlozbe&izlozba_id=5

strana4.html

info.php Дворац Дунђерских – ФАНТАСТ

У Бечеју су поред култне дечије серије Фазони и Форе снимани и филмови Тито и Ја , Балканска Правила а можда је ипак најзанимљивије било на снимању филма Посебан Третман у бечејској пивари, када у једној од сцена глумац Бата Стојковић са крова треба да скочи у криглу пуну пива.Ево како је то било.

Цитат из књиге  Анегдоте око Филма  Драгољуба Ивкова

снимали смо „посебан третман“ у бечејској пивари. направљена је највећа кригла на свету у коју је требало са крова да скочи глумац бата стојковић, у еуфорији, уз глумачко хвалисање, бата је изјавио да ће скочити право у средину (само мало да је примакнем зиду). кригла је направљена уз велике тешкоће: нико никад статички није прорачунавао притиске у кригли пива а ни дебљина клирита није одговарала. требало је измислити вагон вештачког пива са пеном и загрејати воду, на дан снимања пуњена је кригла, вода фарбана бојом за колаче а пена је одржавана ваздухом из усисивача. на кригли су се појавиле микро поре из којих је у танким млазевима цурила течност. бата се једва попео на кров и одмах одустао: „не пада ми на памет!“, рекао је и сишао. али паскаљевић је познавао глумце и за сваки случај позвао бату каменог, доајена наше каскаде, јединог способног и лудог за овакав подухват. бата се из бифеа попео на кров, погледао и прокоментарисао: „што је бре, буразеру, толико примаче зиду? ‘оћеш да ме убијеш?“ танки млазеви су се умножили, чекао сам само тренутак кад ће кригла да се распадне и никакво померање није долазило у обзир. требало је што пре снимити сцену!
бата камени се попео на кров, намигнуо и скочио. мене је облио зној и зажмурио сам. снажан аплауз екипе и посматрача поздравио је његов успех. тог тренутка се на капији пиваре појавила екипа тв нови сад. кригла је издржала, сцена је са неколико камера снимана и успела је. очајан је био само редитељ тв нови сад, који није снимио скок. бата камени је изашао из кригле, а онда се обратио новосађанима:
„ајде, спемите се, јебо вас отац! бата части!“
попео се на кров и још једном скочио у криглу!

Филм Посебан Третман _mP6Ia0xH10

 

БИТЛСИ

Битлси (енг. The Beatles ) су најпопуларнији бенд свих времена са 1,1 милијардом продатих плоча. Они су музичка група која је оставила најдубљи траг у ери рокенрола, а тиме и уопште музике.Постава у којој су Битлси свирали сво време је: Џон Ленон, Пол Макартни, Ринго Стар и Џорџ Харисон. Сви су из Ливерпула, Енглеска. Битлси су по општем уверењу најутицајнија и најуспешнија музичка група Рокенрол ере. Ниједан други уметник не може тврдити, изузев разумљиво Елвиса Прислија, да је достигао Битлсе у комбинацији популарности, повољних критика и широког утицаја на културу.Мада су Ленон и Макартни били главни писци песама и композитори, Харисон и Стар су значајно допринели сазревању групе. Џорџ Мартин је био продуцент готово свих плоча Битлса.

Издајући више од једног албума годишње за нешто мање од деценије постојања, Битлси представљају најславнију групу у историји музике. Прича о Битлсима почиње 1957. године у Ливерпулу, када је Џон Ленон са својих 17 година оформио групу The Quarry Man, заједно са Полом Макартнијем, 1960 године мењају име у битлси. Наиме, од јесени 1962. године група избацује око 45 синглова од којих први под називом Love Me Do. За велики успех овог сингла заслужан је пре свега његов сјајан музички квалитет, али и став чланова групе; носили су кравате, били у “british” стилу и певали песме нежних звукова и љубавног текста. Битлси су веома брзо освојили британско острво.После урнебесног концерта у Сан Франциску 1966. године, групу је почела мало да замара сва та хистерија публике и на кратко се повлаче. Али, 1968. године четворка је издала дупли албум, који је постао легендаран захваљујући хиту Об-Ла-Ди, Об-Ла-Да.

– Популарнији смо од Исуса Христа. Не знам шта ће дуже издржати – рокенрол или хришћанство – једна је од најчувенијих изјава славног Ленона из тог периода, тек надавно им је Ватикан опростио ову изјаву.

Група се расформирала 1970 године. Разлози су били многобројни – пропаст компаније „Епл“, коју је група основала, да би надокнадила трогодишњи недостатак правог менаџера, спорови око начина на који треба да се пишу песме, политичка идеологија Ленона, што се није свидело Макартнију, 9.априла 1970. Макартни је објавио да напушта Битлсе. И поред почетних демантија Ленона (који је тврдио да Битлси функционишу као трио) да се група распала, након објављивања албума „Let It Be“, званично је расформирана највећа рок-сензација.

Песма „Yesterday” легендарне рок групе „Битлси” имала је највећи број верзија у историји музике, открива анкета коју је спровео британски музички часопис „Ролингстон”. Ова песма из 1965. године, чији је аутор Пол Макартни, објављена je на албуму „Help!” који је издат исте године, а у својој верзији отпевали су је бројни извођачи попут Елвиса Прислија, Реја Чарлса и Френка Синатре.

Yesterday 5oXPgZjm6Uk

Yesterday, all my troubles seemed so far away
Now it looks as though they’re here to stay
Oh, I believe in yesterday.

Suddenly, I’m not half the man I used to be,
There’s a shadow hanging over me.
Oh, yesterday came suddenly.

Why she had to go I don’t know she wouldn’t say.
I said something wrong, now I long for yesterday.

Yesterday, love was such an easy game to play.
Now I need a place to hide away.
Oh, I believe in yesterday.

Why she had to go I don’t know she wouldn’t say.
I said something wrong, now I long for yesterday.

Yesterday, love was such an easy game to play.
Now I need a place to hide away.
Oh, I believe in yesterday.

Џон Ленон

Мало је музичара који су током свог живота стекли толико признања и похвала као што је Џон Ленон, најславнији члан некадашњег ливерпулског бенда Битлси чија популарност не јењава ни после трагичне смрти када га је у нападу лудила 8. децембра 1980. године убио обожавалац Марк Чепмен.

Најпознатије песме из соло каријере су му:

Imagine XLgYAHHkPFs

Jealous Guy 6lLs2dC9NaE

Give Peace a Chance kg8rlSi5MlA

ФРЕНК СИНАТРА

Френсис Алберт Синатра родио се 12. децембра 1915.у америчкој савезној држави Њу Џерзи. Син јединац, носио је као мало дете одећу розе боје коју је мајка купила пре његовог рођења надајући се девојчици. Певачки самоук није познавао ноте и увек се ослањао само на свој слух и савршен осећај за ритам. Један од првих певачких узора младом Френку био је Бинг Крозби, а када га је први пут чуо на радију, рекао је својој тадашњој девојци, касније и супрузи Ненси Барбато, како по сваку цену мора да постане певач. Као свој највећи узор до краја живота ипак је именовао Били Холидеј. На почетку је наступао на локалним такмичењима аматера где су награде биле десет долара. На једној забави 1939. године Синатри је пришао Томи Дорсеј и упитао га да ли је заинтересован за место певача у његовом бенду, што је Синатра одушевљено прихватио. Тако је све и почело.

У новембру 1946. издавачка кућа Коламбија рекордс објављивала је по једну Синатрину плочу месечно. У то време продавано је 10 милиона плоча годишње. Агенција за младе таленте која се бринула за његову промоцију рекламирала га је слоганом „Глас који је одушевио милионе”, а новинари су му у то време дали, данас општепознати, надимак Глас. На врхунцу славе 1945. Синатра осваја и посебну награду Америчке филмске академије за улогу у филму „Кућа у којој живим“. Али, тада ствари почињу да крећу низбрдо. Прво су га једне новине прозвале да другује с мафијашким шефом Лакијем Лучаном, а затим га је и чувени Одбор за противамеричке активности оптужио за сарадњу с мафијом и комунистима. То је био случај са великим бројем јавних личности у Америци тог времена. Након што је ударио новинара трач-рубрике листа „Хеарст“, те новине се обрушавају на њега, а следи и отказивање концерата у Њујорку и раскид уговора с издавачком кућом Коламбија. После свих тих удараца, Синатра 1949, у 34. години живота пада на само дно.

Иако су пријатељи покушавали да га наговоре да се тргне, Синатра је ипак био тај који је покренуо самог себе. Прочитавши сценарио за филм „Одавде до вечности“ увиђа да је улога Мегија, малог Италијана који одбија да буде сломљен, као створена за њега и одлази до шефа Коламбија пикчерса Хенрија Кона. Успева да добије улогу која му доноси и Оскара. Иако је свота од 8.000 долара, колико је добио за тај филм, била мала у односу на његове раније филмске хонораре од 150.000 долара, тај тренутак је Синатру вратио на врх са кога до краја своје професионалне каријере, па и самога живота, неће силазити. Ређали су се филмови , а затим и нови певачки уговор с издавачком кућом Капитол рекордс. Певао је боље него икад, албуми су се продавали у милионским тиражима, а ТВ кућа NBC му је понудила мултимилионски уговор.

Прва Синатрина супруга звала се Ненси Барбато, а познавали су се још из детињства. Имали су троје деце: Ненси, Френка Јуниора и Кристину. Брак је трајао од 1939. до 1951, а распао се због његових прељуба, понајвише због страствене тајне везе с Авом Гарднер. Волео је жене и оне су волеле њега, био је идеалан љубавник, али не и супруг. Са прелепом Авом оженио се десет дана после службеног развода од Ненси, али брачна срећа је трајала само две године. У децембру 1963. мафија му је отела сина Френка Јуниора. Отмичарима је платио откуп који су тражили, 240.000 долара. Сам им је нудио милион, али „поштени киднапери“ то нису хтели да прихвате. Ухапшени криминалци били су потпуни аматери. Године 1966. оженио се тридесет година млађом Миом Фароу. Упознали су се, наводно, на некој забави где га је Миа очарала својом прекрасном дугом густом косом. Он јој је пришао, позвао је на вечеру и није штедео речи хвале за њену косу. Миа је пристала да изађе с њим, али кад су се састали, био је оборен с ногу – појавила се ошишана на кратко! Ни тај брак није трајао дуже од две године. Последња његова жена била је Барбара Маркс, која је остала с њим до смрти, а заједно су били 22 године.

Готово читав живот је прогањан и оптуживан да има везе с организованим криминалом. Едгар Хувер је наводно бдео над Синатром годинама, а досије у ФБИ му има око 2.400 страница. Наводно је певао на свадби нећакиње Вилија Моретија, био је повезан са Чарлсом Фискетијем, познатим чикашким пљачкашем, а његов брат га је представио Лакију Лучану кога је, пошто је депортован у Италију, неколико пута посетио. Био је добар пријатељ са Семом Ђанканом који је наручио више од 200 убистава, а који није скидао прстен који је био Синатрин поклон. Више америчких новина писало је да је био блиски сарадник мафије. О томе сведочи и изјава комичара Џерија Луиса, из Синатрине биографије, да је певач био курир мафије и да је једном у Њујорку умало ухваћен са пошиљком. Наиме, када је прошао кроз царину, службеници су од Синатре затражили да отвори кофер у којем се, према Луисовој изјави, налазило 3,5 милиона долара, али су убрзо одустали од претраге због гужве коју су направили Синатрини обожаваоци. Луис тврди да је Синатра добровољно постао курир мафије и да је до поменутог инцидента дошло непосредно након што је гангстер Лаки Лучано депортован из Сједињених Држава у Италију 1946. године.Кажу да је управо Френк са новцем од мафије помогао Кенедију да постане председник Америке.

Френк Синатра умро је од срчаног удара 14. маја 1998. године у 22:50. Целог живота није подносио жене које пуше и превише пију, као и оне које стављају превише парфема. Више је причао о пићу него што га је стварно пио. Држао је да је Ленонова и Мекарнијева песма „Yesterday“ једна од најбољих песама икада написаних и да је Шугар Реј Робинсон најбољи боксер кога је икада гледао. Омиљена здравица била му је: „Да ми поживите до стоте, и да последњи глас који будете чули буде мој.“ Његов пријатељ Тони Бенет рекао је: „Највећи нас је напустио, али његов глас ће заувек живети.“ Синатра је сахрањен близу Палм Спрингса, наводно, с боцом Џек Денијелса, новчићем, упаљачем и кутијом цигарета камел. На сахрани 20. маја 1998. године, чула се једино његова песма „Put Your Dreams Аwаy“.

Strangers in the Night hlSbSKNk9f0

My Way Aht9hcDFyVw

New York New York  aqlJl1LfDP4

Something Stupid u6bOCUOPN0w

Fly me to the Moon   B7JYO_9GSk0

ВАМПИР ЈЕ СРПСКА РЕЧ

Да ли је реч ВАМПИР српског, румунског или неког другог порекла, није битно. Битно је да вампири данас не постоје, мада су људи током пређашњих векова веровали у њихово постојање.Људи који пију крв су у свету филма и књижевности доживели пуну афирмацију.Ја лично дајем предност вампирима над вукодлацима.

Легенде о вампирима постоје већ хиљадама година. Свака древна цивилизација имала је легенде о бићима која су пила људима крв. У древном Египту то је била богиња Секхемент, у Вавилону Лилита, старој Грчкој Ламија и Емпуса. Легенде о вампирима имали су и скоро сви народи средњовековне Европе, наравно и Стари Словени. Стари Словени су веровали да ако се тело преминулог не спали његова душа не може да напусти тело и покојници могу да устану из мртвих.

Ова веровања преживела су прихватање хришћанства. Вампирима се бавио и Душанов законик. У члану 20 изричитио се забрањује ископавање лешева, њихово пробадање колцем и спаљивање. Село у коме би се ово догодило морало је да плати 500 перпера, а поп би био распопљен.

Широм света – у Африци, Америци и Азији људи су веровали у бића слична вампирима. Једно време легенде о вампирима нису биле толико популарне у Европи, можда зато што је црква била презаузета ловом на вештице. Поновно занимање и страх од мртваца који пију крв почело је у 18. веку. А догађаји који су покренули лавину десили су се у Србији.

Иако је у свету устаљено мишљење да вампири потичу из Румуније и Трансилваније, немачки историчар др Петер Марио Кројтер у свом докторату „Веровање у вампире у југоисточној Европи“ тврди како су Србија и Хрватска заправо колевке ових митских бића, пише Слободна Далмација.

Немац то аргументује тиме што први сачувани писани документи о веровању у вампире, које је пронашао, не потичу из Румуније, него из Србије, а потом и из Хрватске.

Он у свом раду спомиње указ цара Стефана Душана из 1342. године, којим се свештеницима забрањује учешће у ископавању и спаљивању лешева за које се сумњало да имају чаробне моћи.

После Пожаревачког мира 1718 године северна Србија пала је под власт Аустрије, а тако ће остати наредних двадесет година. Управо Аустријанцима дугујемо сведочанства о чудним догађајима који су тада шокирали Европу.

Први познати вампир није био Влад Цепеш, познатији као гроф Дракула, већ Петар Благојевић, сељак из Кисиљева код Пожаревца. Петар је умро 1725. године, а девет недеља после његове смрти људи у селу почели су масовно да умиру. Његова жена је прва побегла из села, тврдећи да јој се јављао у сну.

У само осам дана умрло је деветоро људи, сви после изненадне болести која је убијала после 24 сата. Све жртве су пре смрти тврдиле да их је посетио Петар. Сељаци су у паници од аустријских власти затражили дозволу да отворе Петров ковчег и да га убију. Аустријски капетан Фромбалд нерадо је пристао на то јер је у селу владала паника. У присуству свештеника, аустријских власти и Фромвалда лично, сељаци су ископали и отворили ковчег.

Оно што су видели уплашило је све присутне. Петрово тело није показало знаке распадања, а израсли су му нокти и коса. Око уста су му били трагови крви. Сељаци су га проболи колцем и наводно је тада потекла свежа крв. Тело је на крају спаљено, а зачуђени Фромвалд је послао извештај у Беч. У извештају је написао да су сељаци били више уплашени него преплашени и да је њихова реакција била претерана.

Следећи случај вампиризма у Србији десио се већ следеће године.Арнаут Павле био је српски хајдук који се после службовања у аустријској војсци вратио у село Медвеђа близу Параћина. Сељацима је наводно испричао како је у Турској имао борбу са вампиром кога је убио. Убрзо пошто се доселио у Медвеђу погинуо је када је сломио врат.Двадесетак дана после његове смрти четворо људи у селу је умрло, и сви су пре смрти тврдили да их је Павле прогонио. Уплашени сељаци ископали су Павлов гроб и када су видели његово добро очувано тело проболи су га колцем и спалили. Исто су и урадили и са четири његове наводне жртве.

Овај случај би остао незапажен да у децембру 1731. године није дошло до нове епидемије у селу. За само шест недеља умрло је тринаест људи. Аустријски доктор Глесер дошао је из Параћина да испита случај. Није нашао знакове заразе, али када је на наговор сељака ископао тела преминулих, видео је да нека од њих уопште нису показивала знакове распадања.

Убрзо је из Београда стигла нова комисија на челу са војним хирургом Јоханом Флукингером. Његов извештај од 7. јануара 1732. године наводи да је укупно 17 људи умрло у селу за три месеца. И он је прегледао тела која је описао као чисте “случајеве вампиризма”. Са аустријском делегацијом дошли су и Цигани, који су телима одсекли главе, а потом их спалили.

Трећи случај десио се у Банату, у селу Радојево. Овде је једанаест сељака умрло у страшним мукама почетком 1732. године. Сељаци су за њихову смрт окривили извесног Милоша, који је умро петнест месеци раније. Мајор санитета Јожеф Фареди Тамарски послат је да истражи случај. На наговор сељака, наредио је ископавање гроба. Наводно је Милош изгледао нетакнуто и очи су му биле отворене. Милошев леш је прободен и спаљен, а слично је урађено и са лешевима још три жртве које нису показивале знаке распадања.

Шта се стварно догодило?

Сва три догађаја документована су од стране Аустријанаца и заиста су се догодила. Сами Аустријанци били су зачуђени оним што су видели, али већ тада су се појавила објашњења како је вероватно у питању била нека заразна болест. Модерна тумачења говоре да људи у 18. веку једноставно нису били упознати са процесом распадања људског тела, а да раст ноктију и косе потиче од сушења коже која се повлачи.

Према неким тумачењима, у питању је било беснило. Читање ових извештаја, нарочито извештаја Јохана Флукингера, показује да је заиста било нешто чудно са лешевима које су прегледали. И пре ових догађаја било је прича о вампирима у данашњој Србији. Турци су 1739. повратили северну Србију и више нису забележени нови случајеви вампиризма у овим крајевима, ако изузмемо непроверене сеоске приче.

Сава Савановић је вероватно најпознатији српски вампир јер се спомиње у делу Милована Глишића „После Деведесет Година“, као и у домаћем хорор филму „Лептирица“. За њега се сумњало да је долазио у воденицу у месту званом Зарожје код Бајине Баште и тамо убијао људе који су дошли да самељу жито.

Новинарски чланци о догађајима у Србији поново су пробудили интересовање за вампире, а српска реч постала је општеприхваћена. Већ 1734. године ушла је у Оксфордски речник енглеског језика. Хистерија која је тада настала траје и данас. Роман Брема Стокера „Дракула“ из 1897. године направио је од историјске личности, румунског кнеза Дракуле, најпознатијег вампира на свету. Човек који је био познат по свом садизму и суровости свакако је био занимљивији од српског сељака.

Препорука филмови о вампирима

Interview with the Vampire

Blade 1 , 2 , 3 ,

Underworld

Nosferatu the Vampyre

The Twilight Saga

Dracula 1992

серија

The Vampire Diaries

У српску кинематографију вампире ( филм Лептирица) и хорор жанр ( Свето Место који је бољи од лептирице, а можда и најбољи хорор у српској кинематографији) уводи редитељ Ђорђе Кадијевић, али не треба заборавити да је он и аутор серије Вук Караџић.

leptirica             sveto-mesto

КРАЉЕВСКИ КЛУБ

Реал Мадрид (Real Madrid Club de Futbol) је шпански фудбалски клуб, који је најуспешнији фудбалски клуб на свету у двадесетом веку. Основан је 6. марта 1902. године. Наступа у првој шпанској лиги или Primera Divisiоn од формирања лиге 1928. године до данас без испадања у нижи ранг такмичења. Име клуба је било Madrid Club de Fútbol, али клубу је дозвољено да користи назив Real након што је краљ Алфонсо XIII дао клубу званични благослов у јуну 1920.
Тим игра у белим дресовима по чему је и добио надимак Los merengues (бели). Утакмице играју на стадиону Сантијаго Бернабеу, који је направљен 1947. године. Капацитет стадиона је 80.400 гледалаца.Од средине двадесетог века Реал је увек у врху европског фудбала. Куп европских шампиона је освојио 9 пута.

Освојили су 1954. прву титулу првака Шпаније под именом Реал Мадрид.У периоду од 1954. до 1969. Реал је освојио 12 титула првака.Нешто слабије биле су 70-е године. Првенства Шпаније постала су рутина и Реал је од 1970. до 1981. освојио 6 титула првака.Куп краља освојен је два пута од 1981. до 1990., а лига-куп тек једном, и то је досад једини пут да је то такмичење припало Реалу. Шпанско првенство нису освајали од 1980. до 1986., а тада је уследио низ од 5 узастопних трофеја. Што се тиче суперкупа, завршило је 41 годину дуго чекање и 1988. је Реал освојио и тај трофеј, као и наредне две године. Као главни играчи тог периода памтиће се Хуго Санчез, Емилио Бутрагењо, Маноло Санчис, Мартин Васкез, Мигуел Паредез и остали.Године 1997. постали су прваци, освојили суперкуп, а у Лиги шампиона дошли напокон до толико очекиваног финала. Ослонац екипе су чинили жива легенда Раул Гонзалес, Кристијан Панући, Предраг Мијатовић, Давор Шукер.У финалу је чекао торински Јувентус са сјајним Зинедином Зиданом. Реал је победио 1:0 поготоком Мијатовића, завршивши тиме период од пуне 32 године без тријумфа у том такмичењу. Трофеј је опет освојен 2000. године, победом над Валенсијом, са чак 3:0.
У јулу 2000. године започело је ново доба Реал Мадрида.Дошао је обећавани Зинедин Зидан, из најљућег ривала Барсе Луис Фиго, а из миланског Интера дошла је млада бразилска звезда Роналдо. Краљевски је клуб одмах назван Лос Галактикос (Свемирци). Испочетка се та екипа чинила светским чудом. Несавладива машина која је 2001. била првак Шпаније, 2002. првак Европе, уз још један освојени шпански суперкуп, те европски суперкуп и Интерконтинентални куп. Клуб је зарађивао астрономске своте преко маркетинга, поготово у источној Азији, где је Реал био као религија и где су се људи дословно тукли за њихов дрес или навијачки шал. Најзвучнији трансфер догодио се ипак кад је велика Манчестерова звезда Дејвид Бекам потписао за Реал.Од 2004. у клуб су дошли Робињо, који је прозиван новим Пелеом, Жулио Баптиста, Сисињо и Серхио Рамос који су требали бити нове звезде, но, ниједан се није посебно исказао. Од 2003. клуб није освојио ниједан трофеј.

Данас 2012.-те, Реал ка новој титули првака Шпаније воде Кристијано Роналдо и Жозе Мурињо.

                          СРПСКИ СТРУЧЊАЦИ НА КЛУПИ РЕАЛА

1974/ 197. године, након лоше претходне сезоне управа Реал Мадрида отпустила је Мигела Муњоза, а за новог тренера постављен је бивши стратег југословенске репрезентације Миљан Миљанић (1930 – 2012). У првој сезони, Миљанић је Реал Мадрид довео до титуле шампиона Шпаније на импресиван начин, са 12 поена више у односу на Сарагосу која је заузела друго место. Реал је први пораз доживео тек у 14. колу када су изгубили у Билбау 1:0. Овај пораз није осујетио њиегове планове и одмах је уследила нова серија без пораза која је трајала 12 недеља. Реал Мадрид је освојио титулу 27. априла 1975. године, пет кола пре краја шампионата. Куп краља је освојен после бољег извођења једанаестераца против Атлетика из Мадрида.
Шпански диктатор Франциско Франко по традицији је пехар за шампионску титулу предавао тренеру шампиона. Последњи тренер који је примио из Франкових руку пехар за освојену титулу био је Миљан Миљанић.
Југословенски тренер је креирао посебну атмосферу у тиму где су основе биле професионализам, напоран рад и Миљанов урођени победнички менталитет. Поново је уследила фуриозна серија и Реал Мадрид је остао непоражен до гостовања Барселони на Ноу Кампу у 14. колу Примере. Испоставило се да је ова серија била пресудна у освајању титуле. Барселона предвођена Јоханом Кројфом и Атлетико из Мадрида су се показали као достојни такмаци те је Миљан тутулу осигурао коло пред крај шампионата победом у Гранади, где је Реал пред последње коло имао залиху од недостижних 5 бодова у односу на Барселону.
Услед неслагања са управом, Миљанић је 1977 напустио кормило Реала, али је баш он био тај који ће највише утицати на постављање Вујадина Бошкова за шефа стручног штаба краљевског клуба две године касније, 1979.

Вујадин Бошков био је на клупи од 1979. до 1982. и за то вријеме освојио по једном лигу и куп Шпаније.

Радомир Антић је у марту 1991. преузео место првог тренера Реал Мадрид од Алфреда Ди Стефана. Реал је водио на последњих 12 утакмица у првенству, у којима је успео да дође до трећег места на крају сезоне, чиме је изборио пласман у УЕФА Куп.Водио је екипу и у првом делу наредне сеозне, на укупно 19 утакмица. За Реал су тада играли Емилијо Бутрагењо, Мичел, Фернандо Јеро, Мануел Санчиз и Георги Хаџи. На Антићево инсистирање у клуб су дошли Роберт Просинечки, који је претходне сезоне освојио са Црвеном звездом Куп шампиона 1991, као и млади и талентовани Луис Енрике, из Спортинг Хихона.Тадашњи председник Реала, Рамон Мендоза, довео је Леа Бенхакера на место спортског директора. Бенхакер није био задовољан Антићевим начином вођења екипе, па га је након неколико недеља, средином јануара 1992. отпустио. У том тренутку, Реал се налазио на првој позицији на табели, са седам бодова предности у односу на другопласирану Барселону. Реал је такође у Купу УЕФА изборио пласман у четвртфинале. Вођење тима након одласка Антића је преузео сам Бенхакер. Под његовом командом Реал је испустио предност, па је Барселона у последњем колу освојила титулу.Треба напоменути да је Антић један од ретких тренера који је поред Реала са клупе водио и највечег ривала Барселону.

Химна Реала n2xQchupEXc

Голови Роналда mHVigHW_ffw

ФК ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Довољно је само рећи Црвена Звезда, Ред Стар, Стела Роса и цела фудбалска јавност, а и она шира зна о коме се ради.Највећи и најтрофејнији клуб бивше Југославије и данашње Србије.Једини тим који је освојио Куп Европских Шампиона у Барију ( данас лига Шампиона, али је и начин такмичења промењен) и Интерконтинентални куп у Токију (прваци света). Тај подвиг до данас нико са простора бивше СФРЈ није надмашио нити ће.

Само је један тим достојан да му стадион носи име Маракана ( Стадион Маракана (порт. Estádio do Maracanã, службено име је: Estádio Jornalista Mário Filho) је стадион у Рио де Жанеиру и један је од највећих у свету. Стадион је своје неслужбено име Маракана, добио по истоименој четврти у којој се налази, иначе реч маракана представља врсту папагаја из северног Бразила. Домаћи је стадион за три од четири највећа бразилска фудбалска клуба у Рију: Фламенго, Ботафого и Флуминенсе.На овом је стадиону Пеле, 1971. године, одиграо последњу утакмицу за репрезентацију против репрезентације бивше СФРЈ.), a то је Црвена Звезда.

Тим за понос

Coppacampioni.png
Црвена ЗвездаШампион Европе    1991.
Coppacampioni.png
1 Стојановић | 2 Југовић | 3 Маровић | 4 Шабанаџовић | 5 Белодедић | 6 Најдоски | 7 Просинечки | 8 Михајловић | 9 Панчев | 10 Савићевић | 11 Бинић | 12 Јовановић | 13 Момчиловић | 14 Тошић | 15 Стошић | 16 Лукић | 17 Радиновић | тренер Петровић

Сајт istorija.htm

Звездин грб кроз историју grb-kroz-istoriju

Велики број Звездиних утакмица, али и утакмице када је Звезда освојила Европу и Свет, можете погледати преко везе Била једном једна земља у одељку спорт.