ЈОВАНКА БРОЗ

jovankaЈованка Будисављевић Броз (Пећане, 7. децембар 1924Београд, 20. октобар 2013) била је прва дама СФРЈ, удовица југословенског председника Јосипа Броза Тита. Били су у браку од 1952. до његове смрти 1980. године. Имала је чин потпуковника ЈНА.

Као непосредан сведок целе турбулентне епохе у историји Балкана, она је још увек предмет огромног регионалног медијског интересовања. Са своје стране, Јованка се држала у екстремној повучености и ретко је давала интервјуе. Већина мисли да њен повучен живот долази као последица великих проблема кроз које је прошла од смрти супруга када је цела њена имовина национализована и када је стављена у кућни притвор.

Извештено је да живи у релативном сиромаштву када је 2006. године владина комисија открила да њен стан у Београду није одржаван од њеног хапшења. Преминула је 20. октобра 2013. у Београду.

JB

Титов савладар http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/tito/001-lat.html

Живот након Титове смрти http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/373809/Kako-zivi-Jovanka-Broz

Другарица Јованка

Јованка Броз  интервју http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1385000/Ekskluzivno%3A+U+poseti+kod+Jovanke+Broz.html

Документарни филм Тито

ХЕРОЈ ВИЈЕТНАМА

 

generalБио је петак, 25. август 1911: у селу Ан Кса провинције Кванг Бин у тадашњој Француској Индокини, мали земљопоседник Во Кванг Нгијем и његова жена Нгујен Ти Киен добили су сина Во Нгујен Ђапа. Зваћемо га Ђап јер му је то име – „кратко и одсечно као шамар“. Отац Вијетнама Хо Ши Мин ће га касније, због његових орканских срџби и његових гробних ћутања назвати Вулкан покривен снегом, а због његове храбрости Куи, Ђаво

Непознато је колико је непријатеља против којих се борио мртво, али живих је веома мало претекло, а они последњи страдају од старости коју је он одавно превазишао. Бивши амерички државни секретар за одбрану Роберт Макнамара је 1995. године имао прилику да га пита шта се тачно догодило 4. августа 1964. у другом тонкиншком инциденту, који је Сједињеним Америчким Државама послужио као повод за улазак у Вијетнам. „Апсолутно ништа“, одговорио је Ђап, потврђујући тиме став великог броја америчких и других истраживача и историчара да је наводни северновијетнамски напад на амерички разарач био – измишљен. Ту фикцију Вијетнам ће у наредних десет година платити милионима жртава, а Американце присилити да се после девет година и готово 60.000 погинулих војника, врате кући, по оном рецепту: „Прогласи победу – и бежи.“

ПРВИ УТИСАК: Био је главнокомандујући у Првом индокинеском рату, против Француза (1946–1954) и Вијетнамском рату против САД и њених савезника (1960–1975). Учествовао је у историјски важним биткама Ланг Сон (1950), Хоа Бин (1951–1952), Дијен Бијен Фу (1954), у Новогодишњој (Тет) офанзиви (1968), Ускршњој офанзиви (1972) и завршној Хо Ши Мин операцији заузимања Сајгона (1975). Био је и новинар, министар унутрашњих послова у влади Вијетмина коју је водио Хо Ши Мин, војни командант Вијетмина, командант Вијетнамске народне армије и министар одбране.

Фебруара 1969. године, усред рата и Ханоја, италијанска новинарка Оријана Фалачи (1929–2006) добила је прилику да с легендарним победником Француза код Дијен Бијен Фуа и особом која је плашила Американце као страшило децу обави интервју. Ђап је имао 58. година. Шта је знала о њему? „Увек у новим и испегланим униформама, живео у малој француској колонијалној палати, француски намештај, млада жена, аутомобил са завесицама на прозорима.“ Први утисак? „Пришао ми је с испруженом руком и неком фриволном живахношћу. И његов осмех је имао дах фриволности.“

Како изгледа? „Пре свега ме је зачудила његова мајушност. Знала сам да није висок ни 154 цм, али изгледао је још нижи. Кратке ноге, кратке руке и врло кратак врат који је тонуо у капутић. Лице набујало и прекривено плавкастим венама које су га чиниле љубичастим. То није било симпатично лице, нимало… Велика уста пуна ситних зуба, широк и спљоштен нос са две огромне ноздрве, чело које се на половини лобање губило у бусену црне косе. Али, очи! Очи су биле можда најпаметније очи које сам икада видела. Оштроумне, лукаве, миле и окрутне: све одједном. Сијале су као две капље светла, боле су као два оштра ножа и уливале чудесну сигурност. Велики ауторитет.“

На крају? „Ђап воли да говори и говорио је 45 минута, без прекида, педантним тоном професора који учи не баш паметне ученике.“

МАЈСТОР САБОТАЖЕ: Са 14 година (1925) радио је као курир у Хајфонг електричној компанији и прикључио се једној од многих романтично-револуционарних омладинских група. Две године касније (1927) уписује тзв. Националну академију, Квок Хок лицеј у Хуеу под француском управом. Из њега је – како сам каже – био избачен две године касније (1929) због организовања студентског штрајка. Пориче да је, „као сви добри грађански синови, учио у царском интернату у Хуеу“, као и да се школовао у престижном ханојском лицеју Албер Сара, у ком је локална елита обучавана да служи колонијалном режиму. Био је у истом разреду са Фам Ван Донгом, будућим премијером – који такође пориче да је био у том лицеју, и са Бао Дајем (1913–1997), последњим царем Анама, француског протектората у централном Вијетнаму. Са 22 године (1933) Ђап уписује Универзитет у Ханоју на ком дипломира из политичких наука, економије и права – или, по другим изворима – филозофије и права. Тридесетих година радио је као наставник и новинар, писао чланке за „Тиен Данг“ и истовремено учествовао у различитим револуционарним покретима; Комунистичкој партији Вијетнама прикључио се 1931, учествовао је у неколико демонстрација против француске управе у Индокини и оснивању Демократског фронта 1933. Истовремено је ишчитавао војну историју и филозофију, посебно Наполеона и Сун Цуа ког вијетнамци зову Тон Ву.

Ухапшен 1930, одлежао је 13 месеци у затвору. У годинама француског Народног фронта пред Други светски рат основао је један подземни социјалистички лист и „Рад“ на француском. Оженио се 1939. године социјалисткињом Нгујен Ти Кванг Таи, с којом је добио кћи Хонг Ан. Када су француске власти исте године забраниле комунистичке организације, Ђап је са Фам Ван Донгом побегао у Кину, где су се придружили Хо Ши Мину, вођи Вијетнамске лиге за независност (Вијетмин). Док је био у егзилу, француске власти ухапсиле су му, мучиле и касније погубиле жену, сестру, оца и свастику. Кћи, тада беба, умрла је у истом затвору због запуштености и непажње чувара. Оријана Фалачи каже како су „многи тврдили да је због тога Ђап научио да мрзи, да је постао безосећајан, неспособан за сажаљење, спреман на сваку окрутност. Јесу ли то знали Французи који су између 1945. и 1954. упали у његове заседе пуне отровних пчела, у његове рупе пуне змија, или су их разнеле мине скривене испод напуштених лешева на путу? Овај мајстор саботаже говорио је да ће герила увек савладати модерно оружје. И природно је што је код Дијен Бијен Фуа победио топовима… Вијетнамци су ту изгубили 45.000 људи и, наравно, он о њима говори равнодушно: ´Шта је то за једну битку? У рату смрт ништа не значи.“

У Вијетнам се вратио 1944. После јапанске капитулације у августу 1945. Вијетмин и друге групе преузеле су део градова и формирале провизорну владу у којој је Ђап био министар унутрашњих послова. Септембра 1945, Хо Ши Мин објављује формирање Демократске републике Вијетнам. Међутим, по добром старом обичају, други су се већ договорили о будућности Вијетнама: амерички председник Хари Труман, британски премијер Винстон Черчил и друг Јосиф Висарионович Стаљин сложили су се у Потсдаму да северна половина Вијетнама буде под контролом Чанг Кај Шекових Кинеза, а јужна под влашћу Британаца који су већ у јануару 1946. повукли своје трупе у корист Француза и Кинеза, који су за узврат напустили север Вијетнама у замену за француско обећање да се одричу „територијалних права“ у Кини.

ПРЉАВИ РАТ: Спорадични сукоби се убрзо, 19. децембра 1946, претварају у општи рат Вијетмина, Демократске Републике Вијетнам (ДРВ) и Француза. Испрва ниског профила, 1949. године сукоб прераста у конвенционални рат две армије. Французи ратују јединицама из својих колонија и Легије странаца, јер је регрутовање Француза из Француске било забрањено како рат не би постао још непопуларнији. Француска левица и интелектуалци, укључујући и Жан Пол Сартра, назвали су га прљави рат (ла сале гуерре) током афере Анри Мартен од 1950. до 1953, када је суђено морнару који је, регрутован за рат против Јапана, одбио да учествује у гранатирању Хајфонга у Вијетнаму.

Вијетмин је ширио рат и присиљавао Французе да своје снаге широко расипају. Децембра 1953. генерал Анри Навар гради одбрамбени комплекс у Дијен Бијен Фуу како би блокирао транспортне путеве који су ишли према Лаосу и преко њега на југ Вијетнама. Предвиђао је да ће Ђапа тиме присилити на масовни напад у ком је, чинило му се, имао надмоћ. И био је у праву: Ђап је прихватио изазов, али је припремио победу, а не пораз. Док су се Французи укопавали, борци Вијетмина су, на рукама и леђима, тајно, у деловима пренели 24 хаубице калибра 105 мм у заклоне на падинама брда које су окренуте Дијен Бијен Фуу. Додатно, лаком противавионском артиљеријом Ђап је озбиљно смањио снабдевање Француза из ваздуха, присиљавајући их на избацивање помоћи са све већих висина на све мање и мање опседнуто подручје. Дијен Бијен Фу окружен је системом траншеја из којих су ка центру одбрамбених јединица ископани прилази и тунели. Ђап је офанзиву почео 13. марта 1954. и за 54 дана Вијемин је заузимао положај по положај, да би се Французи предали 7. маја, уз губитке од 2200 мртвих, 5600 рањених и 11.721 заробљених. Сутрадан, француска влада објавила је повлачење из Вијетнама.

Ђап је остао врховни командант сада велике Вијетнамске народне армије, опремљене великом количином оружја из савезничких комунистичких земаља, мада ни близу наоружању и опреми Американаца. Још увек га сматрају творцем плана Тет офанзиве из 1968, али изгледа да он то није био. Идеја да се великим нападом за вијетнамску Нову годину подстакне побуна народа није му се допадала, а када је постало јасно да ће Ле Дуан и Ван Тјен Дунг план ипак спровести – отишао је на лечење у Мађарску. Касније је тврдио да офанзива није била само војна већ део „опште интегрисане војне, политичке и дипломатске стратегије“.

ПОВЛАЧЕЊЕ: Као да је био у праву – што ће три године касније, опет у разговору с Оријаном Фалачи, индиректно, ћутањем, потврдити и Никсонов државни секретар Хенри Кисинџер – мировни преговори почели су у Паризу јануара 1969. Показаће се да је генерал Ђап у том тренутку добро оценио стање и проблем: „Дакле, у каквом се парадоксу налазе Американци? Не могу се повући иако то желе, јер би требало да оставе чврсту политичку ситуацију. То јест, неколико слугу који ће их заменити. Да, слугу, али јаких. Марионетска јужновијетнамска влада није јака и није озбиљна, није добра ни као слуга, нестабилна је упркос томе што има тенкове. Па како да Американци оду? А морају да оду, не могу ваљда да држе 600.000 људи још десет-петнаест година! Ето у чему је њихов политички пораз: ништа нису политички постигли упркос великом војном апарату који имају“.

Данашње анализе кажу да су амерички председници Ричард Никсон и његов претходник Линдон Џонсон били свесни нужности повлачења – али требало је да прође пет година да последња америчка јединица напусти Јужни Вијетнам. Опет генерал Ђап, четири године пре победе над Сједињеним Америчким Државама: „Американци ће дефинитивно изгубити рат у тренутку кад њихови ефективи достигну врхунац, а огромна ратна машина коју су саставили се више не буде могла померати. Потући ћемо их у тренутку кад буду имали много људи, мноштво оружја, већу наду у победу. Јер ће читаво то богатство, та снага, постати камен обешен о њихов врат.“

Последњи очајнички покушај да остављеним јужновијетнамским савезницима помогне Никсон је предузео у пролеће 1972. наређујући нову серију ваздушних напада на Ханој и Хајфонг. Последње америчке борбене јединице отишле су у марту 1973, америчка помоћ Сајгону пала је са 30 на једну милијарду долара годишње (1974). У пролеће 1975. Ђап је после низа успеха напао и за три дана освојио Да Нанг у ком се налазило близу 100.000 добро опремљених војника најбољих јужновијетнамских дивизија. У следећем кораку, операцији Хо Ши Мин, конвенционалном напредовању тенкова и тешке артиљерије, осваја Сајгон 30. априла 1975.

Убрзо после освајања Сајгона формирана је Социјалистичка Република Вијетнам. У новој влади Ђап задржава место министра одбране, а јула 1976. постаје заменик премијера. Министар одбране престаје да буде 1980, а члан Политбироа 1982. Остаје члан Централног комитета и заменик премијера до 1991.

Ђап је доста писао о војној теорији и стратегији, а међу насловима његових дела су и „Велика победа“, „Велики задатак“, „Народна армија“, „Народни рат“, „Дијен Бијен Фу“ и „Победићемо“. Амерички историчар Стенли Карнов, који је као новинар догађаје у Азији покривао од 1959. до 1974, Ђапа сматра равним Велингтону, Гранту, Лију, Ромелу и Макартуру „у пантеону великих војних вођа“.

Непроверена и непроверљива прича каже да се славни генерал већ крајем седамдесетих разишао с политичким врхом Вијетнама који се, уместо његовог темељно припремљеног плана напада на Камбоџу уз претходно стварање окупационих и прелазних институција, одлучио за „руски начин“, силом, који ће накнадно произвести најгоре последице за све учеснике. Чињеница је да се због тога Вијетнам сукобио и с Кином, која је, као и Американци раније, али много брже – прогласила победу и побегла.

Генерал Ђап преминуо је у 102 години 4.октобра 2013.године

Извор недељник Време