ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ГРАДА

ajaГрчки колонисти из Мегаре са Атике су 667. године п.н.е. назвали свој град Византион по краљу Бизасу (Визасу), који је формирао град након консултација са пророчицом у Делфима, која му је рекла да се настани у „земљи слепих”. Нашао је земљу преко пута Халкедона на азијској страни, а на Босфору. Пророчанство је протумачио и уједно испунио тако што је рекао да су ови од преко пута вероватно слепи, јер је европски део много лепши. Потом га је на прелазу у други век римски цар Септимије Север у грађанском рату практично разрушио, након тога и обновио. У следећим вековима римско је царство постало прегломазно и претешко за управљање. Исток је био богат, хришћанство је постајало све популарније, Константин Велики је одлучио да направи „Нови Рим”. Од Византиона настао је Константинопољ (иако му званичан назив беше Нови Рим) 330. године.
Византијско царство, које је настало на основу Римског царства, заправо је само назив западних историчара за Ромејско царство. Грађани Византије себе су звали Ромеји (Римљани), а своје царство Ромејско (Римско). Крсташи су у свом четвртом походу, на наговор Млечана, 1204. године Константинопољ разрушили и опљачкали. Овом походу се противио и сам папа Иноћентије III јер се нападао хришћански град.

Колико је уметнина, злата и осталих драгоцености покрадено тада најбоље говоре атракције којима се данас људи диве, као нпр. коњи на базилици Св. Марка у Венецији којима су чак и одсекли главе да би их лакше транспортовали.Крсташи су палили и уништавали цркве и манастире, али и античке непроцењиве уметнине као што су статуе вајара Фидије. Никита Хонијат, византијски хроничар, који се спасао из Цариграда потплативши млетачког трговца рекао је тада: „Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст.” Један од вођа похода, млетачки дужд Енрико Дандоло, сахрањен је у Аја Софији.

Крсташи су православно царство заменили католичким и назвали га Латинско царство, те на западним традицијама направили још и Солунско краљевство, Ахајску кнежевину и Атинско војводство. Оно што је од Византије (Ромејског царства) остало преточило се у Никејско царство, Епирску деспотовину и Трапезунтско царство. Никејски цар, Михајло  Палеолог повратио је Цариград 1261. године, али Византијско царство се никада није обновило у својој старој слави.

Некада моћна Византија, у XV век је ушла као бледа сенка свог некадашњег сјаја и моћи. Изузев Константинопоља, византијски цареви друге поседе готово да нису ни имали. Слаби цареви на престолу у тешким временима и унутрашњи сукоби који су резултовали грађанским ратовима, неминовно су довели до стања у ком царство није било у стању да се супротстави спољним непријатељима. Кроз векове, лагано опадање утицаја и моћи Византије довело је најдуговечније царство у Европи на сам руб уништења.

У XIV веку Византија је изгубила последње значајне поседе. На западу, цар Душан је освојио целу Грчку, изузев града Солуна и Пелопонеза. На истоку, последњи град у Малој Азији, Никеја, пао је у турске руке. До краја XIV века, падом Србије и Бугарске, Отоманска империја се учврстила на Балкану. Окружени и са истока и са запада моћном Отоманском империјом, грађани Константинопоља су упирали поглед у небо, молећи се за чудо. Чудо се догодило 1402, када је монголски војсковођа Тамерлан поразио турског султана Бајазита I у бици код Ангоре, омогућивши Византији да преживи .
Брањен са запада двоструким зидом, а са севера, југа и истока окружен морем, Константинопољ је био неосвојив. Многе моћне војске свој крај нашле су под зидинама града. Али, чак ни хиљадугодишње зидине нису биле у стању да издрже изазов симбола новог начина ратовања, барута и топа.

Турски султан Мехмет II знао је да опсада и освајање града као што је Константинопољ захтевају дуге и опсежне припреме. Први корак у том правцу начинио је подизањем тврђаве Румели Хисар. Започета у априлу 1452, завршена је у рекордном року, за само 5 месеци. Тврђава се налазила на европској страни Босфора, тамо где је мореуз најужи (око 88м). Моћни топови Румели Хисара, подржани турском флотом, ефективно су затварали улаз у Црно море свим бродовима који нису желели да плате данак.

Византијски цар Константин XI, способан и снажан владар, имао је несрећу да седи на престолу у безнадежним временима за царство. Ипак, учинио је све што је било у његовој моћи да припреми град за одбрану. Велике количине хране допремљене су у град, плаћени војници унајмљени, а зидине и капије града поправљене и ојачане. Очајничке молбе за помоћ упућене Западу биле су узвраћене углавном лепим речима и обећањима, или пак значајним захтевима . Али, конкретне помоћи није било.

pad
1453.године Константинопољ је након опсаде од 53 дана пао у руке Мехмеда II Освајача, а тај 29. мај означава и коначан крај двомиленијумског Римског царства и миленијумског Византијског.
Константинопољ се од 1923. године назива Истанбул. Користио се и назив Стамбул (Станбол). У словенским језицима најчешће се користио назив Цариград. Након оснивања модерне републике Турске, Анкара је проглашена њеним главним градом.  Разлози за то су пре свега безбедносни. Стратешки положај Истанбула одаје и његову рањивост. Тако, на пример, у Првом балканском рату бугарска војска је, појачана са две српске дивизије, заузела Једрене (Адрианопољ), који је од Истанбула као Ниш од Београда.
Данас je Истанбул највећи град у Турској и њено културно и привредно средиште, а уједно и једини град на свету који се простире на два континента, са око 11 милиона становника у самом граду.У Истанбулу се налази и седиште Васељенског патријарха.

Аја Софија http://www.arheo-amateri.rs/2012/09/istorija/srednji_vek/aja-sofija/

Филм Фетих 1453 http://www.filmovizija.com/movie/fetih-1453-2012-video_4c576def1.html

Advertisements