ЈАВНА КУПАТИЛА

Турско купатило је више него место где се људи купају. Оно је део живота као место где су људи било ког сталежа и годишта, сиромашни и богати, грађани и сељаци могли слободно да дођу и опусте ум и тело, друже се, препричавају најновије скандале са двора, закључују послове и причају о политици. Хамам је био познато место у ком су се окупљали од најмлађих дана до своје старости.
Јавна парна купатила знано је да су се користила још у древној Спарти. Спартанци су имали обичај добро да се напаре, а онда се нагло расхладе у леденој води. Коришћење оваквих купатила се брзо раширило, прво у древној Грчкој, а касније наставило на Запад, ка Риму. На истоку су допрла до великог подручја некада знаног као Совјетски Савез где је, као резултат, овакво купање негде познато и као руско купатило. Финска сауна се највероватније развила од руске варијанте, мада бројни експерти сматрају да је сама сауна дело маште самих Финаца. Али су Римљани били ти који су прихватили концепт јавног купатила (прва купатила у Риму настала су у другом веку пре нове ере) у ком су излагали тела врелом сувом ваздуху или пари па се хладили у базенима и од тога створили веома софистицирани обичај који никада пре и никада касније није имало. Најврелију собу звали су Лаконијан, њиховим називом за Спартанце. Они нису волели једноставност Спартанаца већ уживање, па су стално допуњавали садржај својих купатила. Тако је Велико царско топло купалиште Каркала и Диоклецијана било делом одмаралиште са великим јавним баштама, али је имало и базен, делове за игру лоптом, рвање, разне вежбе са теговима, а да не говоримо о бројним просторијама за разноразне видове опуштања, галерије и библиотеке.
Како су Римљани освајали све више територија, тако су у градовима у које су дошли међу првим подигнутим грађевинама била купатила чије остатке је могуће наћи у сваком кутку где је некада било то огромно царство. На Западу су она често рушена, због бројних ратова, тако да купалишта као Каркала, нажалост, нису дуго потрајала.
После пада Константинопоља 1453., Римско купање су прихватили и прилагодили себи Отомански освајачи. Ритуално купање и чишћење је веома битно у Исламу, па су купатила постала срећна комбинација религиозне традиције муслимана и усавршена процедура које су смислили Римљани. Они су створили перфекцију и назвали је хамам који је имао млаку, врелу и собу са паром, собу за пресвлачење, масажу, одмарање и освежење – са хладним или топлим базеном. Овакав начин купања претворили су у институцију у којој су се бебе први пут купале четрдесетог дана по рођењу, будуће невесте бањале уз колаче, музику и пријатељице од којих су оне још неудате бацале новчиће у базен у нади да ће се удати за човека ког желе, обичај који се задржао и данас. Жене су исто колико и мушкарци користили хамам, али није било “мешања”. Становнице харема су уз велику помпу и поворку слушкиња натоварених пладњевима са посластицама одлазиле у хахаме, девојке су користиле прилику да покажу своје богато извезене пешкире, сребрне папуче и витка тела, а старије их помно посматрале и трагале за одговарајућом супругом за своје синове. Турско купатило је било и школа лепоте где се учило неговање тела, косе и шминкање.
Турско купање је напаривање у соби са врелим ваздухом који је стално загреван додатним врелим сувим ваздухом. Постоје две или три собе у којима је ниво температуре различит. Затим се прелази на темељно купање сапуном и водом, затим масажу и коначно одмарање у соби за хлађење где понеко и опуштено одрема после фантастичног масирања, шољице турске кафе или чаја.
Обавезан у турском купатилу је посебно ткан велики пешкир “пештемахл”, са ресама на оба краја, који се на одређен начин омотава око тела, од испод мишица до пола бутине. Обично имају пруге или коцке и мешавина су свиле и памука, чистог памука или чисте свиле. Пре 1600. године пешкири су били без шара које су увели управо Отомани, познати по изванредном умећу прављења ћилима. Прави су толико велики да тешко стају у кофер просечне вечиине оних који одлуче да их понесу за успомену на боравак у Турској.
Обавезне су и ципеле са дрвеним ђоном – нануле – лепо украшене дуборезом које штите ноге од влажног пода. Неке од ових нанула су украшене бисерима или посребрене, са уплетеном кожом.
Ту је и „тас“, чинија за поливање воде по телу, која је увек направљена од метала. Било да је од сребра или бакра, тас је веома важан орнамент, као и „кесе“ које се користе за сапуњање и масажу. Оне су комплет уз сунђер за купање који се још понегде прави на стари начин: од косе или нити добијених из биљака. Наравно, обавезна за крај су и три пешкира за сушење: један за косу који се омотава као турбан, други за око рамена а трећи за око струка.
У Србији је после пет векова под Турцима било много купатила. Евлија Челебија је, боравећи у Новом Пазару 1660. године, забележио у свом Путопису да се у граду налазе два хамама од којих је очуван само један: највероватније, стари. Градио га је оснивач Пазара Иса-бег Исаковић у XV веку, а први пут се спомиње 1489. године. Заједно са Призренским хамамом, Хамам у Новом Пазару је једини очувани објекат овог типа у земљи. Налази се у непосредној близини Старе чаршије, на десној обали реке Рашке. Монументална грађевина спада међу најстарије и најзначајније споменике ове врсте у земљи. Припада групи двоструких хамама, јер је подељен на мушки и женски део масивним преградним зидом и посебним улазима и украсима. Уз северну страну налазио се пространи шадрван, који је имао функцију чекаонице и свлачионице. Из садрвана улази се у капалук, просторију која је служила за одмор после купања. Из мејдана се улазило у три просторије – халвате, које су служиле за купање.
У њима се налазе камене чесме- курне, израђене од мермера, са украсима у плитком рељефу. Дуж целе јужне стране хамама налази се просторија за грејање воде тзв. Хазна и резервоар хладне воде – терезија, из које се цевима разводила до сваке чесме у Хамаму. Хамам у Новопазарској Бањи и данас ради на првобитан начин. Према Евлији Челебији подигао га је Хафиз Ахмед-паша, а по неким подацима у XVI веку узео га је под закуп Хаџи Хурем, оснивач једне од најстаријих џамија у Новом Пазару.
Ово је, вероватно, једино термално купатило код нас које преко три века непрекидно функционише.
Хамам у Бачу је једина очувана грађевина исламске културе у Војводини, али су то сада углавном зидови неколико просторија са посудама из тог доба и још видљиви остаци керамичких цеви за воду. Турско купатило у древној нишкој Тврђави закупио је приватник и направио ексклузивни ресторан са италијанским специјалитетима. У Врању су од донација одлучили да комплетно реновирају купатило из 17. века да би постало музеј. Њега је књижевник Бора Станковић често помињао у својим делима.
Међу ретким сачуваним објектима Доњег града насталог још у средњем веку на месту данашњег Београда, а које је бедемом опасао деспот Стефан Лазаревић издваја се топло турско купатило. На крају стрме падине саградили су га Турци крајем 18. века, а крајем 19. у њему се налазила Војничка кухиња. Порушено је за време окупације 1944. године, па рестаурирано 1962. У њему је данас је Планетаријум Астрономског друштва „Руђер Бошковић“.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s