1. Мај Међународни празник рада

Обележава се у спомен на велике радничке демонстрације одржане у Чикагу (САД) 1886. године. Демонстрације су организоване из протеста због неиспуњења захтева радника за побољшањем услова рада. 1. Мај представља уједно и дан светске радничке солидарности. Веома лоши услови рада, радно време од 10, 12 и више сати дневно, рад суботом, а делимично и недељом, ниске наднице, никакво осигурање – само су неки од разлога који су раднике широм света присиљавали да се почну борити за своја права и да се супротставе капиталистичком угњетавању. У другој половини 19. века ситуација се, посебно у САД, све више заоштрава, јер су радници, увидевши да појединачно не могу постићи ништа, почели да се организују – основано је више радничких организација. Радничке уније биле су засноване на непосредној контроли од стране обичних људи, са дна ка врху, одражавајући на тај начин врсту друштва ком су стремили. Путем својих представника радници су од послодоваца захтевали осмочасовно радно време. Тада је и настала она популарна подела радног дана на 3 x 8 сати – 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног уздизања! Постављен је и својеврстан ултиматум – ови захтеви упућени послодавцима и властодршцима требали су бити испуњени до 01. маја 1886. године. Међутим, до испуњења није дошло – послодавци су одбили сваку помисао на било какве уступке. У то време владајућа класа у САД схватила је да њене профите и моћ поткопава директна акција уједињене радничке класе. Одговор захтевима радника био је – насиље! Владавина терора надвила се нарочито над Чикаго. Састајалишта, канцеларије синдиката, штампарије и приватни станови били су (обично без упозорења) предмети честих полицијских рација. Многи осумњичени су били пребијани, а неки и подмићивани с намером да раде против својих колега као. Огорчени оваквим одлукама послодаваца радници су организовано, али и спонтано почели излазити на улице. Штрајкови су захватили много великих градова САД, а највеће демонстрације, у којима је учествовало више од 70.000 радника, погађају Чикаго. Производња је била паралисана. Посебно тешко стање било је у компанији Мек Кормик Харвестер, где је више од половине радника ступило у штрајк. Након два дана непрестаних протеста полиција је одлучила брутално прекинути акцију незадовољних радника – у кругу компаније отворила је ватру на дежурне штрајкаче, убила једног и ранила још неколицину. Ожалошћени и огорчени овим догађајем и оваквим понашањем власти и полиције, вође уније и радници су заказали митинг на чикашком тргу Хаyмаркет за следећи дан. У почетку је изгледало да су демонстрације са само 3.000 присутних биле потпуни промашај. Митинг је био миран и киша је убрзо већину присутних навела на одлазак кућама. Када је остало неких 200 – 250 упорних учесника митинга, полицијски кордон од 180 људи наступио је и наредио окупљенима да се одмах разиђу, иако према речима тадашњег градоначелника Чикага “ништа није говорило да је била потребна полицијска интервенција”. У том тренутку је непозната особа, чији идентитет никад није утврђен, међу полицајце бацила је бомбу којом је убијено 7 и рањено 67 припадника полицијских снага.Одмах је отворена ватра на демонстранте – убијено је и рањено много радника. У нападу хистерије градске и државне власти ухапсиле су тим поводом осам наводних вођа штрајкова, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт, а 11. новембра 1887. су, упркос протестима из целог света, четири Хаyмаркетшка мученика су обешена. Било је познато да су сви погубљени заиста заговарали оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али било какво учешће у неком конкретном екстремном догађају, па и овај пут приликом бацања бомбе на полицију, њихови тужиоци нису могли доказати. Дали су животе због својих речи, не због својих поступака. Тек 1893. године је нови гувернер Илиноиса озваничио оно што је радничка класа у Чикагу и широм света знала од почетка – извинуо се радницима због њихове очигледне невиности и зато што “судски процес није био поштен”. Године 1889. америчка делегација, која је присуствовала конгресу Социјалистичке Интернационале у Паризу, предложила је да 1. Мај буде прихваћен као раднички празник. Овим би била обележена успомена на борбу радничке класе. Од тада 1. Мај постаје дан међународне радничке солидарности.

Advertisements

One thought on “1. Мај Међународни празник рада

  1. Повратни пинг: Први мај – Међународни празник рада | Od knjige do duše

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s