ЦРНА СМРТ

Црна смрт или куга била је пандемија која је харала у средњем веку, одневши животе 15 милиона људи, односно трећину тадашње европске популације. Црна смрт настала је у Кини 1334. године, да би се потом полако ширила на запад. Људи нису знали одакле болест долази нити како је зауставити. Тражећи узрок, многи су веровали да је Црна смрт Божија казна. Њени симптоми су били ужасне главобоље праћене знојењем и дрхтавицом после грознице. Али оно што је издвајало жртве куге од некога ко је једноставно патио од грознице су огромни гнојни отоци. Патње жртве су се завршавале смрћу у агонији. Први познати случај куге у Европи је забележен у октобру 1347.године, када се дванаест италијанских бродова који су се враћали са Црног мора укотило у луци на Сицилији. Посада и путници су лежали мртви на палубама, а били су прекривени гнојним отоцима. На бродовима су поред људи били и пацови који су били заражени.Они су се увукли у залихе хране за путовање. Ови пацови су се измешали са здравим пацовима. Пацови су покупили буве заражене клицама и пренели их на бродове. Пацови су били преносници болести, живећи на свим прљавим местима. Постојале су три врсте куге:обична куга,пнеумонијска и септихемијска куга. Обична куга је стварала гнојне отоке и била је најучесталија. Пнеумонијска куга би допирала у плућа жртве која би брзо умирала. Преносила се преко ваздуха. Септихемијска куга је доспевала у крвоток и убијала је за пар сати. У градским срединама куга је болест која напада пацове, а преноси је пацовска бува. Инфициране буве брзо напуштају цркнуте пацове у потрази за новим домаћином, а ако нема других пацова покушаће да се хране на људима, ширећи при томе заразу. Према томе, лако је схватити како, у одређеним условима сиромаштва, пренасељености и лоше хигијене, може доћи до неке такве епидемије. Остали људи који су још били здрави, видећи у кратком времену тако страшан помор и смрт многих људи и не познајући ту пошаст, од силног су страха били као без душе и памети јер су се бојали сличне несреће и мислили да је дошао крај света.

На Хиландару је 1347. године боравио Цар Душан Силни. Душан је био стасит човек. Мало ко зна да је Цар Душан, био висок скоро 2,14 метара. Склањајући се од куге, повео је са собом своју жену, дете и своју свиту. Не треба губити из вида да су Света гора, па и Хиландар, од 1342. до 1371. године биле у саставу српске државе – Душановог царства, и да је можда та околност, а можда и пребогати дарови свим манастирима, били од утицаја код доношења одлуке да се царици Јелени одобри да ступи на тле Свете Горе и на њој остане за све време боравка цара Душана на Светој Гори. Цар Душан је њен долазак правдао тиме да она на Свету Гору не долази као жена него као царица.Вођен мишљу да је Света Гора једино тле које молитвом може да се „одбрани“ од куге, одлучио је да тамо борави неко време. И стварно, у то време док је куга харала Балканом, Света Гора је била једино место до којег та опака болест није могла да допре.Одлазећи са Хиландара Душан Силни је у знак захвалности, даривао све манастире на Светој гори. Наравно највише је дариван Хиландар. Тамо је и саградио малу цркву, задужбину, оставио је такозвану хашу, свилени покривач за коње, које специјално рађен у Венецији, ловачки тоболац са стрелама, неколико повеља. Битно је да се каже да је за цара Душана, Света гора је била матица православља.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s