БЕЧЕЈ ГРАДИЋ НА ТИСИ

Бечеј (мађ. Óbecse, нем. Altbetsche, рум. Becei) је градић и седиште истоимене општине која се налази у Јужнобачком округу у Војводини, Србија. На десној обали Тисе је од давнина велико насеље, град панонског типа, један од највећих у Потисју, привредно, друштвено и културно средиште овог дела Војводине – Бечеј. У општини Бечеј су: Бачко Петрово Село, Бачко Градиште, Радичевић и насеље Милешево. Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу железничких и друмских путева, на вештачким каналима и реци Тиси.Бечеј, на бачкој страни, некада Стари Бечеј, настао је из Тврђаве на ади Тисе, која је спајала насеља на левој и десној обали реке. На територији данашње општине, приликом археолошких ископавања, нађени су предмети из ранијих епоха људског друштва. На основу до сада обављених истраживаља и нађеног материјала, зна се да је ово подручје било насељено од пет миленијума п. н. е., односно од старијег неолита. На месту данашњег града и у његовој околини живот се одвијао кроз готово све праисторијске културе и периоде. Нађена су насеља из неолита, енеолита, бронзаног доба као и насеља гвозденог доба, све до историјског периода.

Бечеј се први пут помиње 1091. године. Као утврђење Бечеј се спомиње 1238. г када је угарски краљ Бела IV својом даровницом поклонио Бечеј у посед калуђерима крсташима из Столног Београда. Северно од Бечеја налазило се насеље Перлек, које је заживело још у 11.-12. веку. Према турским тефтерима помиње се као насеље још 1650. године, али је 1698. године без становника. Археолошким ископавањем у овом насељу нађен је читав низ објеката: полуукопане земунице, силоси, отпадне јаме, бунари и ровови. Најлепши предмети који су нађени на овом локалитету налазе се данас у холу фабрике „Карбо-Диоксид“, која се после приватизације зове Линде, где је направљена мала изложба.

У 15. веку био је посед српског деспота Ђурађа Бранковића. До средине 16. века Бечеј је променио десетак феудалних господара у оквиру феудалне Угарске.Турски везир Мехмед-паша Соколовић осваја га 1551. и под турском влашћу остаје до 1687. године. Након великог аустријско-турског рата крајем XVII века, Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и склапања мира у Сремским Карловцима 1699. ова територија долази у аустријску власт. Да би осигурала своје царство од упада Турака, аустријска влада дуж нових граница је основала Потиско–поморишку војну границу. Од 1702. до 1751. град је припадао Потиско-поморишкој војној граници Хабзбуршке монархије.

После Аустријско-турскога рата из 1717. и склапања мира у Пожаревцу исте године, Турска је изгубила Банат, а самим тим престаје потреба постојање Потиске границе. Тадашње жупањске власти тражиле укидање привилегије граничара, чему су се ови жестоко супростављају. Након укидања овог дела Војне границе, многи Срби који су живели у граду одлазе у Русију. Да би умирила граничаре, аустријска влада је 1751. основала Потиско-крунски дистрикт са седиштем у Бечеју. Дистрикт је постојао од 1751. до 1848. Троје привилегија је дато дистрикту 1759, 1774. и 1800. Прва привилегија дистрикту је дефинисала статус његове аутономије, док је друга дозволила Мађарима да се населе у дистрикту. У периоду који је следио Мађари су заменили Србе као већински народ у граду. У то време долази до повећања броја становника, тако по попису из 1820. у њему живи 8.357 становника. Према попису из 1910., становништво Бечеја је бројало 54.275 лица, од којих је 30.465 говорило мађарским, а 22.821 српским језиком. У њему било четрнаест потиских општина. У периоду од близу једног века постојања дистрикта у Бечеју се развило занатство, трговина и друге привредне и друштвене делатности и он постаје политички и културни центар средњег Потисја. Бечеј ће у саставу аустроугарске царевине остати до краја Првог светског рата 1918, када ово крајеви улазе у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Између два светска рата настаје тешка индустрија у Бечеју са око 1500 радника и тај број се неће значајније мењати. После Другог светског рата, Бечеј је и даље среско место све до 1955. када је припојен врбашком, а те године прелази у новосадски срез, до 1966. када су укинути срезови. Године 1955. Милешево и Радичевић улазе у састав општине Бечеј, а 1960. и Бачко Градиште и Бачко Петрово Село. Таква администартивна подела постоји и данас.Према последњем попису из 2011.године Бечејска општина има око 37.209 становника.

Бечеј кроз историју

Ерупција земног гаса пробудила је емоције и сећање старијих мештана на такозвани „бечејски вулкан“, ерупцију гаса 10. новембра 1968. године, кад је на месту где је НИС направио бушотину, такође, из земље почео да избија угљен диоксид, Ерупција је трајала 209 дана, а 6. јуна 1968. дошло је до самоугушења ерупције. У борби са природом учествовали су ЈНА, авијација и многобројни добровољци, грађани Бечеја. y44vAAZQvuQ

Варошарије 1988 yIMV1AdVunA

view_files.php?action=naziv_izlozbe&izlozba_id=5

strana4.html

info.php Дворац Дунђерских – ФАНТАСТ

У Бечеју су поред култне дечије серије Фазони и Форе снимани и филмови Тито и Ја , Балканска Правила а можда је ипак најзанимљивије било на снимању филма Посебан Третман у бечејској пивари, када у једној од сцена глумац Бата Стојковић са крова треба да скочи у криглу пуну пива.Ево како је то било.

Цитат из књиге  Анегдоте око Филма  Драгољуба Ивкова

снимали смо „посебан третман“ у бечејској пивари. направљена је највећа кригла на свету у коју је требало са крова да скочи глумац бата стојковић, у еуфорији, уз глумачко хвалисање, бата је изјавио да ће скочити право у средину (само мало да је примакнем зиду). кригла је направљена уз велике тешкоће: нико никад статички није прорачунавао притиске у кригли пива а ни дебљина клирита није одговарала. требало је измислити вагон вештачког пива са пеном и загрејати воду, на дан снимања пуњена је кригла, вода фарбана бојом за колаче а пена је одржавана ваздухом из усисивача. на кригли су се појавиле микро поре из којих је у танким млазевима цурила течност. бата се једва попео на кров и одмах одустао: „не пада ми на памет!“, рекао је и сишао. али паскаљевић је познавао глумце и за сваки случај позвао бату каменог, доајена наше каскаде, јединог способног и лудог за овакав подухват. бата се из бифеа попео на кров, погледао и прокоментарисао: „што је бре, буразеру, толико примаче зиду? ‘оћеш да ме убијеш?“ танки млазеви су се умножили, чекао сам само тренутак кад ће кригла да се распадне и никакво померање није долазило у обзир. требало је што пре снимити сцену!
бата камени се попео на кров, намигнуо и скочио. мене је облио зној и зажмурио сам. снажан аплауз екипе и посматрача поздравио је његов успех. тог тренутка се на капији пиваре појавила екипа тв нови сад. кригла је издржала, сцена је са неколико камера снимана и успела је. очајан је био само редитељ тв нови сад, који није снимио скок. бата камени је изашао из кригле, а онда се обратио новосађанима:
„ајде, спемите се, јебо вас отац! бата части!“
попео се на кров и још једном скочио у криглу!

Филм Посебан Третман _mP6Ia0xH10

 

Advertisements

One thought on “БЕЧЕЈ ГРАДИЋ НА ТИСИ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s