ВАМПИР ЈЕ СРПСКА РЕЧ

Да ли је реч ВАМПИР српског, румунског или неког другог порекла, није битно. Битно је да вампири данас не постоје, мада су људи током пређашњих векова веровали у њихово постојање.Људи који пију крв су у свету филма и књижевности доживели пуну афирмацију.Ја лично дајем предност вампирима над вукодлацима.

Легенде о вампирима постоје већ хиљадама година. Свака древна цивилизација имала је легенде о бићима која су пила људима крв. У древном Египту то је била богиња Секхемент, у Вавилону Лилита, старој Грчкој Ламија и Емпуса. Легенде о вампирима имали су и скоро сви народи средњовековне Европе, наравно и Стари Словени. Стари Словени су веровали да ако се тело преминулог не спали његова душа не може да напусти тело и покојници могу да устану из мртвих.

Ова веровања преживела су прихватање хришћанства. Вампирима се бавио и Душанов законик. У члану 20 изричитио се забрањује ископавање лешева, њихово пробадање колцем и спаљивање. Село у коме би се ово догодило морало је да плати 500 перпера, а поп би био распопљен.

Широм света – у Африци, Америци и Азији људи су веровали у бића слична вампирима. Једно време легенде о вампирима нису биле толико популарне у Европи, можда зато што је црква била презаузета ловом на вештице. Поновно занимање и страх од мртваца који пију крв почело је у 18. веку. А догађаји који су покренули лавину десили су се у Србији.

Иако је у свету устаљено мишљење да вампири потичу из Румуније и Трансилваније, немачки историчар др Петер Марио Кројтер у свом докторату „Веровање у вампире у југоисточној Европи“ тврди како су Србија и Хрватска заправо колевке ових митских бића, пише Слободна Далмација.

Немац то аргументује тиме што први сачувани писани документи о веровању у вампире, које је пронашао, не потичу из Румуније, него из Србије, а потом и из Хрватске.

Он у свом раду спомиње указ цара Стефана Душана из 1342. године, којим се свештеницима забрањује учешће у ископавању и спаљивању лешева за које се сумњало да имају чаробне моћи.

После Пожаревачког мира 1718 године северна Србија пала је под власт Аустрије, а тако ће остати наредних двадесет година. Управо Аустријанцима дугујемо сведочанства о чудним догађајима који су тада шокирали Европу.

Први познати вампир није био Влад Цепеш, познатији као гроф Дракула, већ Петар Благојевић, сељак из Кисиљева код Пожаревца. Петар је умро 1725. године, а девет недеља после његове смрти људи у селу почели су масовно да умиру. Његова жена је прва побегла из села, тврдећи да јој се јављао у сну.

У само осам дана умрло је деветоро људи, сви после изненадне болести која је убијала после 24 сата. Све жртве су пре смрти тврдиле да их је посетио Петар. Сељаци су у паници од аустријских власти затражили дозволу да отворе Петров ковчег и да га убију. Аустријски капетан Фромбалд нерадо је пристао на то јер је у селу владала паника. У присуству свештеника, аустријских власти и Фромвалда лично, сељаци су ископали и отворили ковчег.

Оно што су видели уплашило је све присутне. Петрово тело није показало знаке распадања, а израсли су му нокти и коса. Око уста су му били трагови крви. Сељаци су га проболи колцем и наводно је тада потекла свежа крв. Тело је на крају спаљено, а зачуђени Фромвалд је послао извештај у Беч. У извештају је написао да су сељаци били више уплашени него преплашени и да је њихова реакција била претерана.

Следећи случај вампиризма у Србији десио се већ следеће године.Арнаут Павле био је српски хајдук који се после службовања у аустријској војсци вратио у село Медвеђа близу Параћина. Сељацима је наводно испричао како је у Турској имао борбу са вампиром кога је убио. Убрзо пошто се доселио у Медвеђу погинуо је када је сломио врат.Двадесетак дана после његове смрти четворо људи у селу је умрло, и сви су пре смрти тврдили да их је Павле прогонио. Уплашени сељаци ископали су Павлов гроб и када су видели његово добро очувано тело проболи су га колцем и спалили. Исто су и урадили и са четири његове наводне жртве.

Овај случај би остао незапажен да у децембру 1731. године није дошло до нове епидемије у селу. За само шест недеља умрло је тринаест људи. Аустријски доктор Глесер дошао је из Параћина да испита случај. Није нашао знакове заразе, али када је на наговор сељака ископао тела преминулих, видео је да нека од њих уопште нису показивала знакове распадања.

Убрзо је из Београда стигла нова комисија на челу са војним хирургом Јоханом Флукингером. Његов извештај од 7. јануара 1732. године наводи да је укупно 17 људи умрло у селу за три месеца. И он је прегледао тела која је описао као чисте “случајеве вампиризма”. Са аустријском делегацијом дошли су и Цигани, који су телима одсекли главе, а потом их спалили.

Трећи случај десио се у Банату, у селу Радојево. Овде је једанаест сељака умрло у страшним мукама почетком 1732. године. Сељаци су за њихову смрт окривили извесног Милоша, који је умро петнест месеци раније. Мајор санитета Јожеф Фареди Тамарски послат је да истражи случај. На наговор сељака, наредио је ископавање гроба. Наводно је Милош изгледао нетакнуто и очи су му биле отворене. Милошев леш је прободен и спаљен, а слично је урађено и са лешевима још три жртве које нису показивале знаке распадања.

Шта се стварно догодило?

Сва три догађаја документована су од стране Аустријанаца и заиста су се догодила. Сами Аустријанци били су зачуђени оним што су видели, али већ тада су се појавила објашњења како је вероватно у питању била нека заразна болест. Модерна тумачења говоре да људи у 18. веку једноставно нису били упознати са процесом распадања људског тела, а да раст ноктију и косе потиче од сушења коже која се повлачи.

Према неким тумачењима, у питању је било беснило. Читање ових извештаја, нарочито извештаја Јохана Флукингера, показује да је заиста било нешто чудно са лешевима које су прегледали. И пре ових догађаја било је прича о вампирима у данашњој Србији. Турци су 1739. повратили северну Србију и више нису забележени нови случајеви вампиризма у овим крајевима, ако изузмемо непроверене сеоске приче.

Сава Савановић је вероватно најпознатији српски вампир јер се спомиње у делу Милована Глишића „После Деведесет Година“, као и у домаћем хорор филму „Лептирица“. За њега се сумњало да је долазио у воденицу у месту званом Зарожје код Бајине Баште и тамо убијао људе који су дошли да самељу жито.

Новинарски чланци о догађајима у Србији поново су пробудили интересовање за вампире, а српска реч постала је општеприхваћена. Већ 1734. године ушла је у Оксфордски речник енглеског језика. Хистерија која је тада настала траје и данас. Роман Брема Стокера „Дракула“ из 1897. године направио је од историјске личности, румунског кнеза Дракуле, најпознатијег вампира на свету. Човек који је био познат по свом садизму и суровости свакако је био занимљивији од српског сељака.

Препорука филмови о вампирима

Interview with the Vampire

Blade 1 , 2 , 3 ,

Underworld

Nosferatu the Vampyre

The Twilight Saga

Dracula 1992

серија

The Vampire Diaries

У српску кинематографију вампире ( филм Лептирица) и хорор жанр ( Свето Место који је бољи од лептирице, а можда и најбољи хорор у српској кинематографији) уводи редитељ Ђорђе Кадијевић, али не треба заборавити да је он и аутор серије Вук Караџић.

leptirica             sveto-mesto

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s