ВЕЛИЧАНСТВЕНО ДОБА

                         ВЕЛИЧАНСТВЕНО СТОЛЕЋЕ ( muhteşem yüzyıl                                                     

  jе прави назив серије која је код нас преведена као Сулејман Величанствени.Пошто ме моји ученици стално питају шта ће се дешавати са главним ликовима, овим путем им дајем одговоре на нека питања.

Сулејман I Величанствени  је био десети султан Османског царства који је владао између 1520. и 1566. године. Био  је човек вишеструких талената: вешт војни стратег, велики законодавац, префињени песник и страствени обожавалац своје једине законите супруге, Украјинке Рокселане. Због велике реформе закона остао је упамћен као Кануни (Законодавац), док је у Европи био познат као Велики Турчин.

Сулејман је био син султана Селима I и његове жене, Хафсе Хатун, која је вероватно била кћерка тартарског кана са Крима. Са седам година је послат у палату Топкапи где je стекао темељно образовање у разним областима науке, историје и књижевности. Говорио је четири језика: арапски, персијски, чагатаји српски.

Већ у првих неколико недеља владавине Сулејман је стекао репутацију праведног и милостивог владара. Често је уважавао мишљења својих великих везира и са њима остварио веома добру сарадњу, дајући им простора за самостално деловање. Кад је ступио на престо задржао је на месту великог везира Пири Мехмед-пашу који је важио за разборитог и мудрог човека. Две године касније, 1523, Сулејман ће на место великог везира поставити свог пријатеља из детињства, Ибрахим-пашу,  грчког роба пореклом из Епира који је у том моменту био достојанственик другог реда, који ће се током своје дуге службе показати као веома способан везир и мудар саветник. Ипак постављање једног младог и неискусног роба на један тако висок положај изазвало је много негодовања међу дворским званичницима.

Касније Ибрахим се тајно заљубљује у султанову сестру Хатиџе, међутим изпочетка њихова љубав није била могућа због тога што је требао да буде везир или паша да био са султановом сестром.Султан није знао да је Ибрахим заљубљен у његову сестру и реши да уда сестру за пашиног сина који је био учитељ

Тек касније након повратка из Родоса султан је именовао Ибрахима за великог везира.После тог одликовања Ибрахим одлази у Параг да потрази своју породицу,док је одлазио оставља писмо султану у ком је написао да је заљубљен у његову сестру.Султан наређује да се одмах врати из Парага и он се враћа са својим оцем и братом.Када је стигао у престоницу мислио је да ће га султан убити међутим није било тако.Султан је раскинуо веридбу своје сестре и одобрио Ибрахиму да се ожени његовом сестром тако му је постао зет.

Међутим, највећи део Османског царства ће у току Сулејманове владавине уживати мир и просперитет захваљујући реформи административног система којом је ефективно уклањао већину узрока за незадовољство због ког је избијала већина побуна. Сулејман је ставио акценат на јавне радове: изграђени су многи путеви, школе, болнице, џамије, водоводи. Посебну пажњу је посветио трима светим градовима — Меки, Медини и Јерусалиму, као и престоници Истанбулу у коме је све јавне радове надгледао велики османски артихтекта, Синан-паша. Такође су цветали занатство и уметност, нарочито поезија — и сам Сулејман је био веома префињени песник, аутор многих љубавних песама посвећених његовој великој љубави.

Своја прва освајања након ступања на престо усмерио је ка територији већ ослабљене Угарске краљевине. Први на Сулејмановом путу био је Београд, стратешки веома битно угарско утврђење на ушћу Саве у Дунав. Половином маја 1521. Сулејман је завршио припреме и покренуо војску у правцу Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. Браниоци Београда пружали су жилав отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Вест о паду једног од најважнијих хришћанских упоришта громогласно је одјекнула у Западној Европи. Хришћански свет је сваким даном постајао све забринутији за свој опстанак пред налетима османског експанзионизма.

Изасланик Светог римског царства је забележио: Пад Београда је покренуо низ драматичних догађаја који су на крају уништили Угарску. Његова директна последица су били смрт краља Лајоша II у бици код Мохача 1526, заузимање Будима, окупација Трансилваније, пропаст краљевства у успону и страх суседних народа да ће доживети исту судбину.Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати нешто касније и у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске, носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија.

У пролеће 1522. године, Сулејман је послао флоту коју му је отац оставио ка Родосу. Из Истамбула је кренуло неких 400 бродова, а сам Сулејман је кренуо копненим путем преко Мале Азије са војском од 100.000 људи како би стигао на супротну страну острва. Након пет месеци опсаде, 22. децембра 1521. године, јовановци су предали острво под часним условима: Сулејман им је дозволио да напусте острво и оду у Европу, уз обећање да се више никада неће вратити у те крајеве. Неколико година касније, јовановци ће прекршити ово обећање и вратиће се као малтешки витезови на острво Малту коју им је поклонио заклети Сулејманов непријатељ, Карло V. Освајањем Родоса Сулејман је источни Медитеран претворио у османско језеро. Једино је још Кипар остао независан и то само зато што је Млетачка република за њега плаћала трибут.

Кад је средио прилике у Угарској, Сулејман је упркос поодмаклом добу године решио да настави пут за Беч. Са собом је имао војску од 120.000 људи. Подно бечких зидина стигао је 27. септембра 1529. године. Фердинанд се повукао унутар зидина града који је бранило неких 20.000 војника. Очи целе Европе су биле упрте у Беч, од чијег је отпора зависила судбина хришћанског света, међутим, након мање од месец дана безуспешне опсаде, Сулејман је 16. октобра решио да се повуче и врати у Истанбул.

Поход на Беч је одредио крајње границе до којих је османска сила могла да досегне. Османлије ће поново опседати Беч у више наврата — сам Сулејман ће опет покушати 1532. Међутим, одустаће и пре него што је стигао до града — војска је стигла до Граца у септембру, сувише касно за наставак ратовања. Разлози неуспеха су у оба случаја били истоветни — Османлије су били лоше снабдевени животним намирницама и лоше време их је натерало да за собом оставе тешку артиљерију. Трећа, такође безуспешна опсада се десила 1683. године. Уопште сви османлијски покушаји су се свели на бесконачне и узалудне маршеве који никад нису успели да резултују у одлучујућој бици и који су били исцпљујући и прескупи за обе стране.

Након консолидовања освајања на европском тлу Сулејман је своју пажњу окренуо ка Истоку, где је сафавидска Персија представљала сталну претњу. Убрзо је Ибрахим-паша био принуђен да позове Сулејмана у помоћ и овај се придружио походу 1534. године. Османске трупе продирале су у Персију, а шах Тахмасп је избегаовао отворени сукоб. Због бројних непогодности Сулејман је одлучио да крене ка Багдаду, који је био један од првобитних циљева похода и у који је ушао без битке у новембру 1534. године. Заузимањем Багдада Сулејман је потврђен као вођа муслиманског света и легитимни наследник Абасидског калифата. Територијални резултати двогодишњег похода за Османлије су били заузимање арапског дела Ирака, Ерзерума и Вана — циљ је био постигнут, међутим, османска војска је претрпела велике губитке.

У овом периоду се десио још један веома важан догађај — 15. марта 1536. године Ибрахим-паша је био убијен. Разлози због којих је пао у султанову немилост нису познати, мада се наслућује да је делимично за то било крив релативни неуспех похода на Исток, као и дворске интриге у којима је предњачила Сулејманова супруга, Хурем султанија.

Последње године Сулејмановог живота прошле су у суровим породичним сукобима и интригама у којима је предњачила Сулејманова омиљена супруга, Хурем султанија или Рокселана.

Рокселана је била робиња пољско-украјинског порекла, кћерка украјинског попа коју су заробили Татари у Рутинији и продали на пијаци у Истамбулу. Мисли се да јој је право име било Александра Лисовска. Врло брзо је постала омиљена султанова робиња, а потом и његова жена. Рокселана је Сулејману родила пет синова и једну кћерку: Мехмеда (1521), Мириму (1522), Абдулаха, Селима, Бајазита (између 1523. и 1526) и Џихангира (1531) који је имао грбава леђа, па као богаљ није могао да полаже право на султанат.. Абдулах је умро као дете, 1526. године, у некој од епидемија које су напале харем, док је најстарији син, Мехмед, умро 1543. године у 21. години живота од богиња. Међутим, Сулејман је имао још једног сина, Мустафу, којег му је родила прва жена.

Махидевран Гулбехар († 1580, пореклом из Црне Горе, Албаније или Черкезије), која је носила надимак „цвет пролећни“ и која му је родила четворо деце, од којих је само син Мустафа остао жив и према томе имао је првенство над Рокселаниним синовима. Осим тога, Мустафа је имао и подршку Ибрахим-паше, који је такође био један од  непријатеља Хурем и чијем је паду највероватније допринела сама султанија.

Рокселана је прво уклонила великог везира. У ноћи између 14. и 15. марта 1536. године, Ибрахим-паша је убијен. На његово место је постављен Ајас-паша, али након неких пет година, место великог везира заузео је Рокселанин и Сулејманов зет, Рустем-паша Опуковић (пореклом из Далмације), захваљујући Рокселаниним напорима. Рустем-паша је одмах почео да ради на Мустафиној пропасти — раширио је гласине како Мустафа планира заверу против сопственог оца.

Сулејман је 1553. године, док је био у походу на Сафавиде, позвао свог сина да разјасни ствари, међутим, чим је млади принц ушао у султанов шатор, био је нападнут и задављен. Џихангир је убрзо потом умро у Алепу, како се наводи од туге за својим полубратом. Преостала двојица Рокселаниних синова, Бајазит и Селим, веома брзо су се сукобили након Рекселанине смрти 1558. Сулејман је подржао Селима који је уз помоћ оца поразио свог брата 1559. године. Бајазит је са своја четири сина потражио уточиште код персијског шаха Тахмаспа.

Међутим, што захваљујући притисцима, што великој количини злата, шах је наредио да се Бајазит удави заједно са својим синовима. Бајазит је имао још једног сина од једва три године који је остао с мајком у Бурси. Сулејман је наредио да се и он усмрти, како би уклонио и најмању могућност борбе око престола након његове смрти.

Сулејман је умро 5. септембра 1566, у доби од 72 године, при опсади тврђаве Сигетвар у Мађарској.Мехмед-паша Соколовић је готово два месеца од војске крио да је султан преминуо и тако сачувао ред у војсци и држави све до избора новог султана Селима II (Рокселанин син), који ће у историји остати познат као Селим пијаница, неспособан и развратан владар, у току чије владавине ипак није било озбиљнијих пропуста само захваљујући напорима и способности великог везира Мехмед-паше Соколовића.

Опсада Беча fh5lZdnExRc

историчари о освајању Београда istorijski-falsifikat-sulejman-nabijao-srpske-glave-na-koceve

Advertisements

3 thoughts on “ВЕЛИЧАНСТВЕНО ДОБА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s