ПЛАВА ГРОБНИЦА

Прича о Србима на Крфу датира од краја 1915. године, када је Српска војска задала катастрофалан пораз аустро-угарској војсци, која је била понижена и избачена из Србије. У тренутку када немачки цар Виљем издаје заповест да се српска војска одлучно порази, Србија бива напуштена од свих својих савезника, осим Црне Горе. Под притиском великих немачких, аустро-угарских и бугарских офанзива, српска војска је била присиљена на повлачење преко Црне Горе и Албаније. Страхоте које је српски народ преживео у том повлачењу ретке су у историји. Више од сто педесет хиљада српских војника стигло је на Крф. Следеће потресне чињенице о српском егзодусу се налазе на зидовима музеја Српске куће, велелепне двоспратнице у центру града Крфа:

„Иако опкољена са готово свих страна, српска војска се борила надчовечном снагом, одступајући стопу по стопу под борбом. Са војском се повлачио и народ. После пада Крагујевца, Ниша и Скопља, почело је опште повлачење српске војске ка Косову.

На мало острво Видо, каменито и без вегетације, које су Грци вековима звали “Острво змија“, дошле су 21. јануара 1916. године моравска, пиротска и чачанска војна болница. Међу првима стигло је више хиљада дечака-регрута, на смрт исцрпљених и оболелих од дизентерије, тифуса, запаљења плућа и глади. Личили су на живе лешеве, није било шатора, лежали су на голој земљи, под кишом, која је данима непрекидно падала. Првих дана је непрекидно умирало и до 300 несрећника. Умрли српски војници у прво време су сахрањивани на каменитој обали острва Вида у плитким гробовима (1200), а када су почели масовно да умиру, чамцима су са француског санитетског гроба превожени и потапани у воде Јонског мора, „Плаву гробницу“. Сматра се да је на острву Виду и у „Плавој гробници“ сахрањено преко 10.000 српских војника и регрута, једна комплетна дивизија. На острву Виду је 1936. године подигнут велики Маузолеј-костурница у који су смештене кости војника сахрањених овде.“

Српско војничко гробље на Зејтинлику се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс.

Зејтинлик је добио име по турској речи за уље (зејтин). На том простору, надомак Солуна, је у доба отоманске империје била пијаца за продају уља (тј. зејтина). Иако је престала продаја зејтина на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.

Плава гробница
(Милутин Бојић, 1916.)

Аудио

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса, у овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болници.

Advertisements

One thought on “ПЛАВА ГРОБНИЦА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s