KРАЉИЦА СИМОНИДА

Брак српског краља Стефана Уроша ΙΙ Милутина (1282-1328) и византијске принцезе Симониде Палеологине била је једна од најзанимљивијих епизода у свеукупним византијско-српским односима. Симонида се родила 1294. године као једина ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и његове друге супруге Ирине (Јоланде) од Монферата. Византијско царство из доба владе Андроника II било је под сталним притиском многобројних непријатеља. Европским провинцијама царства, пре свега Македонији, стално је претио српски краљ Стефан Урош II Милутин који је још почетак своје владе 1282. обележио освајањем Скопља. Андроник је 1297. покушао да преокрене ратну срећу и против Срба је упутио славног војсковођу Михаила Главаса Тархониота, некадашњег победника над Бугарима. Главас је пак претрпео пораз и по повратку у Константинопољ предложио је цару да покуша да склопи трајан мир са српским краљем путем династичког брака. Цар је у почетку планирао да Милутину понуди брак са својом сестром Евдокијом, удовицом трапезунтског цара Јована II Великог Комнина (1280—1297). Међутим, Евдокија је одбила да се по други пут удаје и вратила се у далеки Трапезунт. Андронику је тада, од неудатих женских чланова династије, преостала једино петогодишња ћерка Симонида. Тиме је на идеолошком плану величина и част Византије и њеног цара сачувана, а у стварности вардарска Македонија и северна Албанија су заувек изгубљене. У априлу 1299. године малена Симонида је отпутовала у Србију са својим времешним супругом. Симонида је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно стара да преузме све брачне обавезе. По средњовековним мерилима, младе племкиње су постајале пунолетне обично у 12. години и тада су и удаване. Симонидина жеља да обуче монашку ризу испунила се након Милутинове смрти 29. октобра 1321. године.

Милан Ракић

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s